Немирна међународна ситуација у Аргентини, која се налази у дубокој кризи, требало би да наведе људе на преиспитавање културне и политичке осе које обележавају њену историју, историју латиноамеричких народа, који су током векова ковали амерички идентитет, кроз ослободилачку борбу и процесе изградње националне самосвести, увек усмерених против империја, прво шпанске, а затим енглеске и северноамеричке. Др Хорхе Рашид, професор UNLZ, члан „Покрета за здравље домовине“, професор на IUNMA „Мајке Трга Мајо“, директор ISEI IOMA, посебно за читаоце „Два Југа“, говори о главним идејама перонизма, који се супротстављао колонијализму САД и Англосаксонаца, као и о томе шта аргентинска национална елита треба да уради да би се ослободила трансдржавних окупатора.
Непознавање наше историје претвара земљу у лист на ветру нових пророка, који се увек ослањају на колонијализам, како економски, тако и војни, који покушавају да сузбију могућност латиноамеричке изградње, која је већ нанела дубоку штету интересима Сједињених Држава, пошто је то био УНАСУР, уништен заједничким деловањем сепојских влада и ОАД, који су се ставили у службу овог циља северноамеричких интереса.
У овом неопходном размишљању морамо почети с оним утопијама које је на теоријској, филозофској и политичкој основи предложио Перон у својој обновљеној доктрини о преузимању власти 1970-их, када је развио своје стратешко планирање повратка на власт после 18 година забрана и диктатура, које су покушавале спречити људе да изразе своју колективну солидарност. Исти онај вођа који нам је шездесет дана пре смрти представио аргентински модел националног пројекта, пут на коме је упозоравао на планове империјализма у погледу наших природних богатстава, хране и слатке воде, те да ће они „по њих доћи са нама или без нас“, за чију одбрану би националне државе биле слабе пред непријатељским напредовањем, па је поставио питање о потреби изградње континентализма као критичне масе у асиметричној борби са северноамеричким џином.
Нема ништа боље од цитирања Перона његовим речима:
„Мора постојати трећа позиција, јустицијализам, где особа у заједници која себе реализује може да се оствари и као људско биће. Ово је истински јустицијалистички концепт који изражавамо већ двадесет пет година. Две трећине људи у свету и њихових заједница се боре да буду на тој „трећој позицији“…
Антиимперијализам „трећег света“ је подједнако удаљен од једног као и од другог владајућег империјализма; логички, „трећи свет“ се налази на трећем месту. Еволуција човечанства је кренула у правцу веће интеграције: од појединца ка породици, племену, првобитној држави, феудалној држави, националности – што су искусили људи мог покољења. Сада ћете доживети следећу фазу: континенталност. А могуће је да ће унуци и праунуци достићи будућу и коначну интеграцију, а то је универзализам као тежња човечанства према самоостварењу…
Ако је наше ослобођење неодвојиво од ослобођења континента, морамо ли ову борбу такође ускладити са борбом у Азији и Африци? Може ли ова борба у „трећем свету“ учинити људско ослобођење универзалним? Природно, ово је „трећи свет“, и данас се ми, ми који радимо у овом правцу, налазимо у „трећем свету“ и радимо у „трећем свету“, и сви популарни лидери Америке су повезани с тим „трећим светом“, пошто смо повезани с идејом ослобађања континента радећи на томе. И сматрамо да млади људи, људи будућности, треба да се придржавају тог становишта, јер ће то бити становиште будућности.
Ова доктринарна филозофска и политичка порука деценијама је била скривена од захтева народа, чак и оцрњивана демократијом ограниченом тржиштем „Вашингтонског консензуса“, „великодушним“ открићем англосаксонског непријатеља, пропагатора Доктрине националне безбедности, коју данас тежи да оживи 4. флота НАТО-а, као и савезници колонијализма, сепоје које данас управљају Аргентином.
Ако перонизам настави да се креће у уским оквирима ове ограничене демократије, не замишљајући себе као осовину Народноослободилачког покрета, он мора преиспитати своје стратешке циљеве, планирајући оне осе које одговарају захтевима времена, у вишеполарном свету који се променио у поређењу с оним који смо познавали до сада, после светског рата. Филозофски перонизам наставља да пружа одговоре засноване на структури мишљења која обнавља Patria Matria Grande, то јест наш простор јединствене Латинске Америке која никада није требала престати да постоји.
Данас се суочавамо с најновијим наступањем колонијализма, који покушава уништити национални идентитет и памћење, распарчати нашу домовину, поробити наш народ и опљачкати нашу националну баштину. У овој ситуацији морамо развити деловање које одговара ситуационом размишљању, без праћења непријатељског плана и с пуном спремношћу на борбу за власт, како би пробили плафон зависности од тржишта као друштвеног организатора, градећи пут поновног уједињења с народом. Повратак застава националсоцијализма јесте позив на обнову Националног покрета с патриотским осећањима, борбу за национални суверенитет, економску независност и социјалну правду у свету који чека да наша земља обнови историју борбе и изградње научних и технолошких центара који нам омогућавају да се крећемо ка одрживим друштвеним и производним моделима чији пример су народи Латинске Америке.
