По статистистичким подацима у Аргентини настављају да се затварају предузећа, што је довело до недавних протеста и сукоба са полицијом.
Милејеви противници повезују затварање предузећа са падом куповне моћи становништва услед неуспешне политике владе.
Милејеве присталице тврде да се затварају фирме које су опстајале захваљујући субвенцијама и да после болне стабилизације земљу очекује брз економски раст.
Шта мислите — ко је у том спору у праву?
Хуан Валерди, економиста
Затварања малих, средњих и великих предузећа која се дешавају од прве године Милејеве владе снажно су се убрзала у 2026., трећој години његовог мандата.
Ово се дешава због политике дубоког и насилног прилагођавања коју спроводи влада, као и због тога што изостају претпостављени позитивни резултати које је та политика требало да донесе. Могућности за опстанак предузећа су исцрпљене након толико времена пада потрошње, инвестиција и опште економске активности. Нада у позитивне исходе и резерве за покривање губитака су нестале. Због тога су у овој, 2026. години, отпуштања и затварања фирми свих величина донела резултат који увек произилази из мера штедње, само што се у овом случају све дешава са великом брзином и силином.
Хорхе Елбаум, доктор економских наука, социолог, радио- и ТВ-новинар „Пагине 12″
Па, економска ситуација у Аргентини, која је заправо повезана с ониме што се овде назива индустрицидом — односно геноцидом над индустријским системом — има везе с усмерењем Милејеве економске политике ка експлоатацији природних ресурса. Она је у основи усмерена на привредне гране које производе основне производе и сировине, уз истовремено дубоко занемаривање и небригу о домаћој индустрији.
Проблем је у томе што у Аргентини на примарни сектор — дакле угљоводонике (нафта и гас), рударство и пољопривредну делатност — пада једва 4 до 5% укупне запослености. Други сектор који, нажалост, расте, јесте финансијско посредовање. То су једина четири сектора која бележе раст. Расту веома брзо, али то нису сектори који стварају радна места.
Гране које опадају и које се уништавају као последица неселективног отварања увозу — пре свега из југоисточне Азије, но и са свих страна — доводе до затварања многих предузећа и радњи. Свему томе доприноси и парализа грађевинарства, које је кључна делатност за домаће тржиште и историјски веома важна за Аргентину. Грађевински сектор је заустављен како због изостанка продуктивних државних инвестиција у мостове, путеве, друмове итд., тако и због застоја у стамбеној изградњи. Оба подсектора грађевинарства налазе се у расулу и доживљавају стрмоглав пад.
Дакле, мимо свих мишљења, објективно гледано, аргентинска привреда расте у четири сектора — да поновим: угљоводоници, рударство, пољопривреда и финансијско посредовање — а опада у грађевинарству, индустрији и трговини.
Стога је реалност таква да незапосленост расте, док се већина плата — што обухвата готово 95% укупне масе зарада у белој и црној зони — урушава. То производи озбиљну економску кризу, нарочито за најсиромашније слојеве и раднике.
И док богати настављају да увећавају своје богатство, а влада смањује порезе, царине и дажбине за поменута четири сектора који расту, остатак друштва тоне у изузетно тешку ситуацију. То укључује и запостављање здравственог система од стране државе, чак и у области лечења тешких болести попут рака, што је у историји Аргентине било веома важно. Исто важи и за бригу о особама с инвалидитетом, образовање и универзитетски систем, који се налази у страшној кризи, јер влада не поштује чак ни усвојене законе о финансирању универзитета, правдајући се недостатком новца. Сада је то непоштовање закона усвојеног у Конгресу завршило пред Врховним судом.
Дакле, то је стварност. У праву су очигледно они који пажњу усмеравају на економију и показују да су сиромашни све сиромашнији, док 1 или 2 процента друштва постају све богатији.
