U najnovijim zvaničnim izveštajima ističe se da je Honduras ostvario ekonomski rast od 3,9% i inflaciju od 4,2%. Ove brojke, koje na makroekonomskom planu odražavaju izvesnu stabilnost, potrebno je tumačiti u svetlu svakodnevne stvarnosti naroda Hondurasa.
Ekonomija nisu samo brojke i statistika: to je način na koji jedno društvo organizuje svoje resurse kako bi obezbedilo blagostanje. Mikroekonomija analizira odluke porodica i preduzeća na određenim tržištima, dok makroekonomija posmatra opštu sliku: rast, inflaciju, zaposlenost, dug i spoljnu trgovinu.
U tom kontekstu, država ne može biti samo posmatrač. Njena uloga je presudna: regulisati cene, preraspodeliti bogatstvo putem pravednih poreza, podsticati domaću proizvodnju i obezbediti da rast osete i najsiromašnija domaćinstva. U suprotnom, brojke o rastu postaju priviđenja koja idu na korist samo ekonomskim elitama i moćnim grupama.
Rast od 3,9% znači da zemlja proizvodi više nego prethodne godine, ali vredi se zapitati: ko ima koristi od tog bogatstva? Stopa inflacije od 4,2% deluje umereno po međunarodnim standardima, ali najteže pogađa siromašne, jer gotovo sav svoj prihod troše na hranu, prevoz i energiju. Tako, dok statistike pokazuju stabilnost, mnoge porodice i dalje se suočavaju s nesigurnošću i nejednakošću.
Upravo tu se javlja pravi izazov: pretvoriti rast u inkluzivni razvoj i socijalnu pravdu. Hondurasu je potreban ekonomski model koji ne povećava samo brojke, već jemči i pristojnu zaposlenost, prehrambeni suverenitet, domaću proizvodnju i kvalitetne javne usluge.
Stoga je hitno potrebno jačanje političkog projekta koji će podržati solidarnu i narodnu državu, sposobnu da se suprotstavi povlasticama oligarhijske elite i otvori put ka zemlji većeg blagostanja. Promene su moguća, i ostvariće se jedino učvršćivanjem druge pobede partije Libre i Riksi Monkade, uz snažan Kongres i gradonačelnike zaista predane interesima naroda.
