Volja za pobedom ili strah od poraza?
Dok svet u Pekingu preispituje osovine moći, mi Peruanci se spremamo da 7. juna tekuće godine izađemo na birališta, zarobljeni u dobro poznatom lavirintu. Poklapanje je gotovo poetično, ali bolno: upravo ove nedelje, u razmaku od svega nekoliko dana, Donald Tramp i Vladimir Putin posetili su Si Đinpinga. Kina se učvršćuje kao središna tačka međunarodne šahovske table, pregovarajući pragmatično i ambiciozno, okrenuta budućnosti.
A mi? Mi smo ovde, samo dve nedelje pred izbor novog predsednika Republike između Keiko Fuhimori i Roberta Sančeza, raspravljamo o „manjem zlu“ i u klopci zabrinjavajuće normalizacije osrednjosti.
Dijagnoza konformizma: kada neuspešnost postaje deo pejzaža
Problem današnjeg Perua nije samo nedostatak resursa; problem je zabrinjavajući nedostatak upravljanja i, što je još gore, ambicija. Podaci o krajnjem siromaštvu u zemlji, kao i ranije, bodu oči, a stope dečje anemije trebalo bi svima da nam izazivaju nesanicu. Ipak, iz godine u godinu gledamo istu tehničku tragediju: centralna vlada, regionalne vlasti i opštine nesposobne su da efikasno upotrebe svoj godišnji budžet.
Novac im je u rukama, a oni ga ili vraćaju, ili troše pogrešno. Ne nedostaju resursi, nedostaje sposobnost upravljanja. Navikli smo se na to da se „sve radi loše“, da je birokratija prepreka i da je neuspešnost jednostavno cena života ovde. Ukrotili smo sopstvena očekivanja. Nedostaje nam, u najtakmičarskijem smislu te reči, volja za pobedom.
Zašto bismo se mirili s ulogom posmatrača, ako smo geografski predodređeni da budemo lideri Pacifika? Osrednjost nije genetska osobina Peruanca; ona je institucionalna navika, koju smo odlučili da trpimo.
Raskrsnica 7. juna: dilema između prošlosti i nepoznanice
Dve nedelje pred drugi krug, birači su zarobljeni u lažnoj dilemi koja razgolićuje našu političku bedu:
Keiko Fuhimori (Fuerza Popular): za ogroman deo stanovništva, glas za nju znači prihvatanje istorije korupcije, povlastica i najgorih uspomena iz devedesetih godina. Odbojnost birača i dalje je njena senka; njen prtljag je pretežak u sećanju zemlje koja zahteva dostojanstvo.
Roberto Sančez (Juntos por el Perú): on predstavlja skok u prazno, potpunu nepoznanicu. Tesno povezanom sa vladom Pedra Kastilja i opterećenom sopstvenom sumnjivom prošlošću, veliko pitanje koje pred njim visi u vazduhu glasi: da li će imati zrelosti da okupi najstručnije i najsposobnije kadrove u zemlji, ili će ponoviti praksu raspodele ministarstava zasnovane na ideološkoj lojalnosti, a ne na efikasnosti?
Ko god od njih dvoje preuzeo vlast, naslediće obeshrabrenu i podeljenu zemlju, gde su beli i nevažeći listići u prvom krugu nadmašili podršku svakom kandidatu pojedinačno. Nezadovoljstvo je potpuno.
Podizanje lestvice: konkurentnost ili beznačajnost
Da bismo se uspešno uključili u međunarodne tokove gde velike sile igraju šah, Peruu je hitno potreban šok meritokratije i produktivnosti. Ne možemo pretendovati da budemo strateški partneri prvog sveta ako zadržimo državnu upravu iz doba trećeg veka pre nove ere.
Onaj ko 28. jula preuzme vlast mora shvatiti da vladanje ne znači raspodelu moći, već podizanje konkurentnosti sopstvenog stanovništva. Moramo se otresti demotivisanosti. Zahtevati efikasnost nije tehnokratski hir, već neodložna humanitarna nužnost, ukoliko želimo zaustaviti anemiju i siromaštvo.
Vreme je da povratimo nacionalnu ambiciju. Da prestanemo glasati iz straha od poraza i počnemo zahtevati državnu politiku naciljanu na pobedu. Pacifik nas čeka; na nama je da prestanemo gledati u zemlju i podignemo pogled ka horizontu.
Izvor: Visión al Futuro
