Вишеструки отворени фронтови претњи — било према пријатељским, противничким или непријатељским земљама без разлике — процеси дестабилизације, интервенције, агресије и ратови с учешћем Сједињених Држава, под различитим варијантама и у различитим земљама: у Украјини, Венецуели, Кини, Русији, Либану, Палестини, између осталих, умножили су се током друге администрације америчког председника Доналда Трампа, при чему се посебно истичу акције против Кубе.
На овој листи, у оквиру политике максималног притиска и злочина против земаља Латинске Америке, истичу се деценије агресије на Републику Кубу. Прожета кршењем међународног права, употребом стратегија меког рата у стилу онога што је детаљно описао политиколог Џин Шарп[1] и свим врстама криминалних радњи, ова политика траје већ 64 године. Говорим о приручнику за државне ударе чије су прве четири тачке биле усмерене и примењене на Куби са већим или мањим интензитетом. А пета тачка коју је Шарп означио део је сталних претњи Вашингтона.
У мају ове, 2026. године, односи између Кубе и Сједињених Држава обележени су распламсавањем напетости које из дана у дан расту под другим председништвом Доналда Трампа. Ова влада у свом државном секретару, Марку Рубију, који је управо кубанског порекла, има свог главног ратног барјактара и подстрекача на „казну“ у свим сферама против отаџбине својих родитеља. Нема ничег горег од покондирене тикве.
Сједињене Државе не престају да нападају Кубу на све могуће начине, како би оствариле мегаломански сан Трампа и његових следбеника: капитулацију кубанске револуције. У ту сврху појачава се најдужа блокада коју модерна историја бележи против једне суверене земље. То је злочиначки процес који из дана у дан појачава акције које оптерећују, пре свега, становништво ове латиноамеричке нације.
Сједињене Државе су увеле нове економске санкције и, преко громогласних изјава Доналда Трампа и његових следбеника попут Питера Хегсета, министра рата владе Сједињених Држава, као и самог Марка Рубија, између осталих, упућују застрашивања војним уплитањем. Куба одговара осудама агресије и позивима међународној заједници како би се постигао неки одговор који би омогућио да се окончају деценије притисака на највеће антилско острво. То је тежак пут јер су на сваку од 30 резолуција о осуди ове илегалне и злочиначке блокаде, представљених у УН, Сједињене Државе изнова и изнова улагале вето.
1. маја ове 2026. године, Трампова влада је у својој хроничној политици против Кубе потписала извршну наредбу којом се проширује спектар санкција против кубанских званичника, ентитета у кључним секторима као што су енергетика, одбрана и финансије, као и против било ког страног сарадника, са циљем да се кубанска влада „угуши“. Ове године је проширен спектар притисака на војни сектор, а појачан је у енергетском сектору (блокада у питањима везаним за нафту, што је погоршало услове живота кубанског становништва) и банкарском сектору. То укључује 422 хотела, па чак и приватне куће за одмор које се изнајмљују, што погађа туристички сектор.
За Сједињене Државе, када је у питању Куба, све подлеже санкцијама: то је максима Вашингтона, чији се режим злочина против Кубе сматра једним од најдужих и најстрожих у последњих 80 година у свету. Све то са правном мрежом која је еволуирала током ове 64 године, чинећи живот кубанског друштва још тежим. Само током прве Трампове администрације уведене су 243 принудне мере, односно ограничења у појединим областима привреде које су додатно пооштриле блокаду и економски ембарго над овом латиноамеричком нацијом, званично уведен 1962. године путем такозване Председничке прокламације 3447[2].
Као и против Исламске Републике Иран, у агресорском рату који води заједно с израелским режимом против персијске нације, Трамп је склон изјављивати како је победа близу, мада су његови неуспеси очигледни. У вези са Кубом, он тврди да ће „преузети контролу над острвом скоро одмах“. Мегаломанија и митоманија овог такозваног злоћудног нарциса тврди да ће прво завршити „посао“ у Ирану, па одредити да носач авиона УСС Абрахам Линколн отпутује на Карибе. Тамо ће одредити да се поменути брод „заустави на око 100 метара од обале Кубе, одакле ће острвљани рећи: ‘Велико вам хвала, предајемо се’“. Ту сулуду причу је отворено изнео у свом излагању као главни говорник на приватној вечери у Вест Палм Бичу на Флориди, 1. маја ове године.
Са своје стране, кубански председник Мигел Дијаз-Канел не само да је одбацио хроничну политику санкција против своје земље као „геноцидну“, већ је претње Вашингтона означио као „опасне“, позивајући на одбрану суверенитета током првомајских манифестација, управо када су се Трампове увреде и ратоборне изјаве винуле високо као и његов его. Дијаз-Канел је ово злочиначко понашање Вашингтона назвао „једностраном агресијом, пуном окрутности према кубанском народу, која продубљује тешкоће острва и представља очигледан напад на његов суверенитет“.
С друге стране, министар спољних послова Бруно Родригез осудио је 5. маја војне намере Сједињених Држава, изнете од извршне власти, као „међународне злочине“, повезујући их с економском и енергетском блокадом, и позивајући на поштовање међународног права и институција — које су обично глуве, неме и слепе пред Вашингтоном — као и на примену Повеље Уједињених нација, која је служила само за одбрану интереса Запада.
Политика притисака, дестабилизације, економских блокада, санкција, интервенција, државних удара, па чак и инвазија, била је део историје погубних односа између Сједињених Држава и остатка америчког континента: Централне Америке, Кариба и Јужне Америке. Заиста, историја онога што знамо као Латинска Америка, од самог оснивања Сједињених Држава 1776. године, била је тесно повезана са спољном политиком ове земље и њеном хегемонистичком и охолом политиком, како је обично тврдио убијени ирански верски вођа Сејед Али Хамнеи.
По речима аналитичара Рејналда Чириноса: „Покретачке силе спољне политике САД у региону су разноврсне и сложене, обухватајући неоснована идеолошка оправдања, усмерена против напретка комунизма као изговор, који на делу не значи ништа друго до тежњу да се ограниче права народа на слободу и независност, како би се могла контролисати национална богатства у корист империјалних амбиција, узурпације и пљачке латиноамеричких народа“[3].
То се испољава у поступцима различитих америчких администрација, које настављају сматрати Латинску Америку делом заставе са пругама и звездама, где је Куба нападана током дугог времена: узурпација залива Гвантанамо, политика блокаде, санкција и максималних притисака од самог тренутка победе револуције 1959. године довела је ове, 2026. године, карипско острво до хуманитарне и енергетске кризе великих размера, уз претње нападима и инвазијом од стране владе Доналда Трампа.
Застрашивања се изводе под различитим изговорима, укључујући добро познати, класични аргумент заштите „националне безбедности“ Сједињених Држава. Ову линију аргументације показао је Марко Рубио у интервјуу за ултрадесничарски канал Фокс Њуз (Fox News) крајем априла, када је државни секретар оптужио Кубу да омогућава присуство обавештајних служби „противника“ Сједињених Држава на 90 миља од њихове територије, изјавивши да Трампова администрација то неће толерисати. Реч је била о Руској Федерацији и Народној Републици Кину, које оповргавају ту причу, својствену Хладном рату, а која се отворено износи већ неколико година[4].
Агресије на Кубу поново су покренуле мишљења и одлуке у подршку кубанском народу. То је случај са мексичком председницом Клаудијом Шејнбаум, која је чврсто указала на потребу поштовања самоопредељења Кубе. На питање о ризику од америчког уплитања на највећем од антилских острва, Шејнбаум је изјавила: „Наставићемо да шаљемо хуманитарну помоћ, одбацујемо претње инвазијом, не верујемо у насилна решења. Бранимо право кубанског народа на самостално бирање своје владе“[5].
Постоји активна солидарност регионалних покрета и организација са Кубом и неоспоран став да спољна политика САД крши све норме међународног права. Конкретизујући ове речи, Мексико је Куби, ваздушним и поморским путем, послао храну, лекове, па чак и нафту.
Чилеански политиколог Естебан Силва Куадра наводи да је још једна од империјалних акција „поморска блокада на Карибима и отворена војна агресија 3. јануара 2026. године против суверенитета Боливарске Републике Венецуеле, као и отмица њеног уставног председника Николаса Мадура Мороса и прве даме Силије Флорес. То је чин међународне пиратерије који крши суверенитет Венецуеле и Латинске Америке и Кариба, региона ЦЕЛАЦ (CELAC) проглашеног зоном мира, и који потврђује Монроову доктрину, обновљену у неоколонијалном кључу, усмерену на стратешку контролу венецуеланске нафте у условима глобалне и стратешке конкуренције Сједињених Држава са Кином. Ове операције нису испади нити скретања: оне су насилно отеловљење нове фазе империјалистичке операције, усмерене на замену међународног права отвореном силом“[6].
Очигледан циљ Сједињених Држава, са конкретним примерима, јесте присвајање стратешких ресурса: нафте и ретких минерала, водних ресурса, пољопривредног земљишта, па чак и територија где би се трајно проширило америчко војно присуство, као што се дешава с еквадорском владом на Галапагосу и у Аргентини у јужном делу те земље[7]. Истовремено, циљ је јачање оних база трајног карактера у Хондурасу, Курасау, Аруби, Ел Салвадору и Војно-поморске базе Гвантанамо коју узурпирају Куби и која делује као стратешка енклава и логистички центар. Сједињене Државе је одржавају на основу уговора о трајном закупу, успостављеног силом након упада на Кубу после Шпанско-америчког рата (1898).
Поменути стратешки циљ проширен је у чланку Рејналда Гере у Medio Solar Channel, где се истиче да су „Сједињене Државе појачале своју стратегију сарадње са латиноамеричким земљама како би обезбедиле снабдевање критичним минералима који се користе у батеријама, електричним возилима, полупроводницима и технологијама чисте енергије. То је иницијатива коју првенствено координира транснационално партнерство МСП (Mineral Security Partnership) и социо-економски савез US-Latin America Partnership for Critical Minerals“[8].
Сматрам да се стратегија Сједињених Држава не састоји у коришћењу концепата попут сарадње коју помиње Реиналдо Гера, него у притиску, дестабилизацији, па чак и отворених напада на оне земље чије им владе нису послушне. То се, заправо, догодило с окупираном Венецуелом која се суочила с отмицом свог председника Николаса Мадура Мороса. Томе додајемо и политику притисака на владе Никарагве, Колумбије и Бразила, па чак и уплитање у трговинске споразуме између Чилеа и Кине, што је значило крај споразума о подводном каблу међу лукама двају земаља.
Политика Сједињених Држава према критичним минералима у региону није права „хоризонтална сарадња“, већ стратегија усмерена на обезбеђивање приступа тим ресурсима за сопствене ланце снабдевања и своју националну безбедност, уместо изградње суверених регионалних индустрија и заједничке додате вредности[9]. То је политика која настоји минимизирати присуство Кине на латиноамеричком тржишту критичних минерала. А то подразумева конкретизацију политичких потеза, притисака, уцена, корупције, вишестраних споразума, меморандума о узајамном разумевању или једноставно уцена и отворених претњи.
И унутар те хегемонистичке и надмене политике против наших народа налази се Куба, која поседује значајне резерве стратешких минерала критичних за енергетску транзицију и дигиталну технологију, које Сједињене Државе прижељкују. Пре свега никл, у чијој је производњи Куба међу првих десет земаља у свету. Исто важи и за кобалт, чији је 5. светски произвођач. То су кључни минерали за производњу батерија за електричне аутомобиле и одбрамбену технологију, у околностима кад Сједињене Државе, понављам, настоје смањити зависност од Народне Републике Кине.
Као што је то стално случај од 1959. године до данас, Куба је поново на нишану овог империјалног орла који не престаје да посматра Латинску Америку као своје вечито задње двориште. Регион где може располагати његовим богатствима, не кроз линије сарадње, већ кроз експлоатацију у једнострану корист америчке економије и њених тежњи за глобалном доминацијом. Латинска Америка мора напредовати ка ономе што је покојни командант Фидел Кастро са сигурношћу истицао — ка својој коначној независности, за коју су њени мушкарци и жене више пута плаћали високу цену.
Извор: Rebelión
Напомене:
[1] Стратегија која добија различите називе, али изражава исто: интервенцију и криминалне акције: меки државни удар, плишани државни удар, нетрадиционални удар, а приписује се политикологу Џину Шарпу, за кога се тврди да је добио налог од америчке ЦИА-е да спроведе тачке ове стратегије социјалног, економског и политичког поремећаја у Народној Републици Кини 1989. године, а коју су касније преузеле обавештајне службе израелског режима и његова војска како би подржале рад западних обавештајних служби у плановима и пучистичким акцијама. Данас се акцијама својственим „меком државном удару“ и његових пет суштинских тачака придружује и такозвани правосудни рат — lawfare — за спровођење акција дестабилизације и пучизма путем привидно легалних механизама.
[2] Председничка прокламација 3447, коју је Џон Ф. Кенеди потписао 3. фебруара 1962. године, озваничила је економску, комерцијалну и финансијску блокаду Сједињених Држава против Кубе. Ова извршна наредба забранила је сав увоз и извоз између две земље, формализујући санкције започете након Револуције 1959. године и поставши најдужа опсада у историји.
[3] https://www.aporrea.org/ddhh/a349084.html](https://www.aporrea.org/ddhh/a349084.html
[4] https://espanol.cgtn.com/news/2023-06-13/1668434302847696897/index.html](https://espanol.cgtn.com/news/2023-06-13/1668434302847696897/index.html
[5] https://espanol.almayadeen.net/noticias/politica/2144871/sheinbaum-reivindica-apoyo-a-cuba-y-defiende-solucion-diplom](https://espanol.almayadeen.net/noticias/politica/2144871/sheinbaum-reivindica-apoyo-a-cuba-y-defiende-solucion-diplom
[6] https://clate.net/noticias/trump-y-la-demolicion-del-multilateralismo-y-del-derecho-internacional-imperialismo-y-falsa-desconexion/](https://clate.net/noticias/trump-y-la-demolicion-del-multilateralismo-y-del-derecho-internacional-imperialismo-y-falsa-desconexion/
[7] Сједињене Државе не одржавају сталне војне базе у Еквадору нити у Аргентини, али распоређују особље и спроводе заједничке операције, истичући јавно наведену сарадњу с Еквадором у борби против трговине дрогом и организованог криминала у периоду 2025-2026. Америчко присуство је засновано на безбедносним споразумима и техничкој подршци, делујући привремено у локалним објектима без успостављања сопствених база. — https://www.dw.com/es/cu%C3%A1ntas-bases-tiene-realmente-eeuu-en-am%C3%A9rica-latina/a-71257901](https://www.dw.com/es/cu%C3%A1ntas-bases-tiene-realmente-eeuu-en-am%C3%A9rica-latina/a-71257901
[8] https://canalsolar.com.br/es/Minerales-cr%C3%ADticos-en-Estados-Unidos-y-Am%C3%A9rica-Latina/](https://canalsolar.com.br/es/Minerales-cr%C3%ADticos-en-Estados-Unidos-y-Am%C3%A9rica-Latina/
[9] https://es.wired.com/articulos/america-latina-se-vuelve-pieza-clave-en-la-estrategia-de-ee-uu-sobre-minerales-criticos](https://es.wired.com/articulos/america-latina-se-vuelve-pieza-clave-en-la-estrategia-de-ee-uu-sobre-minerales-criticos
