Po statistističkim podacima u Argentini nastavljaju da se zatvaraju preduzeća, što je dovelo do nedavnih protesta i sukoba sa policijom.
Milejevi protivnici povezuju zatvaranje preduzeća sa padom kupovne moći stanovništva usled neuspešne politike vlade.
Milejeve pristalice tvrde da se zatvaraju firme koje su opstajale zahvaljujući subvencijama i da posle bolne stabilizacije zemlju očekuje brz ekonomski rast.
Šta mislite — ko je u tom sporu u pravu?
Huan Valerdi, ekonomista
Zatvaranja malih, srednjih i velikih preduzeća koja se dešavaju od prve godine Milejeve vlade snažno su se ubrzala u 2026., trećoj godini njegovog mandata.
Ovo se dešava zbog politike dubokog i nasilnog prilagođavanja koju sprovodi vlada, kao i zbog toga što izostaju pretpostavljeni pozitivni rezultati koje je ta politika trebalo da donese. Mogućnosti za opstanak preduzeća su iscrpljene nakon toliko vremena pada potrošnje, investicija i opšte ekonomske aktivnosti. Nada u pozitivne ishode i rezerve za pokrivanje gubitaka su nestale. Zbog toga su u ovoj, 2026. godini, otpuštanja i zatvaranja firmi svih veličina donela rezultat koji uvek proizilazi iz mera štednje, samo što se u ovom slučaju sve dešava sa velikom brzinom i silinom.
Horhe Elbaum, doktor ekonomskih nauka, sociolog, radio- i TV-novinar „Pagine 12″
Pa, ekonomska situacija u Argentini, koja je zapravo povezana s onime što se ovde naziva industricidom — odnosno genocidom nad industrijskim sistemom — ima veze s usmerenjem Milejeve ekonomske politike ka eksploataciji prirodnih resursa. Ona je u osnovi usmerena na privredne grane koje proizvode osnovne proizvode i sirovine, uz istovremeno duboko zanemarivanje i nebrigu o domaćoj industriji.
Problem je u tome što u Argentini na primarni sektor — dakle ugljovodonike (nafta i gas), rudarstvo i poljoprivrednu delatnost — pada jedva 4 do 5% ukupne zaposlenosti. Drugi sektor koji, nažalost, raste, jeste finansijsko posredovanje. To su jedina četiri sektora koja beleže rast. Rastu veoma brzo, ali to nisu sektori koji stvaraju radna mesta.
Grane koje opadaju i koje se uništavaju kao posledica neselektivnog otvaranja uvozu — pre svega iz jugoistočne Azije, no i sa svih strana — dovode do zatvaranja mnogih preduzeća i radnji. Svemu tome doprinosi i paraliza građevinarstva, koje je ključna delatnost za domaće tržište i istorijski veoma važna za Argentinu. Građevinski sektor je zaustavljen kako zbog izostanka produktivnih državnih investicija u mostove, puteve, drumove itd., tako i zbog zastoja u stambenoj izgradnji. Oba podsektora građevinarstva nalaze se u rasulu i doživljavaju strmoglav pad.
Dakle, mimo svih mišljenja, objektivno gledano, argentinska privreda raste u četiri sektora — da ponovim: ugljovodonici, rudarstvo, poljoprivreda i finansijsko posredovanje — a opada u građevinarstvu, industriji i trgovini.
Stoga je realnost takva da nezaposlenost raste, dok se većina plata — što obuhvata gotovo 95% ukupne mase zarada u beloj i crnoj zoni — urušava. To proizvodi ozbiljnu ekonomsku krizu, naročito za najsiromašnije slojeve i radnike.
I dok bogati nastavljaju da uvećavaju svoje bogatstvo, a vlada smanjuje poreze, carine i dažbine za pomenuta četiri sektora koji rastu, ostatak društva tone u izuzetno tešku situaciju. To uključuje i zapostavljanje zdravstvenog sistema od strane države, čak i u oblasti lečenja teških bolesti poput raka, što je u istoriji Argentine bilo veoma važno. Isto važi i za brigu o osobama s invaliditetom, obrazovanje i univerzitetski sistem, koji se nalazi u strašnoj krizi, jer vlada ne poštuje čak ni usvojene zakone o finansiranju univerziteta, pravdajući se nedostatkom novca. Sada je to nepoštovanje zakona usvojenog u Kongresu završilo pred Vrhovnim sudom.
Dakle, to je stvarnost. U pravu su očigledno oni koji pažnju usmeravaju na ekonomiju i pokazuju da su siromašni sve siromašniji, dok 1 ili 2 procenta društva postaju sve bogatiji.
