Bilo je vreme kada je Zapadna Evropa negovala svoju nadmenost i osećaj svemoći: ne samo da je osvajala i kolonizovala druge kontinente, već je i postavila temelje moćnom kapitalizmu, s njegovim posledičnim dostignućima kao što su industrijska revolucija, uspon nove vladajuće klase i preobražaj društvenih proizvodnih odnosa.
Deceniju za decenijom, Evropa je kovala svoj ekonomski razvoj zahvaljujući ekstraktivističkoj politici, obeleženoj nedostatkom empatije prema zemljama koje je sistematski pljačkala; na taj način, Evropljani su stvorili sopstveni prostor-vreme, postavljajući sebe u središte onoga što su sami nazivali civilizacijom. S usponom Sjedinjenih Država i njihovog stanovništva evropskog porekla, to središte uticaja se proširilo, što je dovelo do potcenjivanja svega što pripada Latinskoj Americi, Africi ili Aziji.
Evropska oholost nije stvar prošlosti — ona je potpuno prisutna i danas, na primer u rečima jednog bivšeg predstavnika Evropske unije, koji je u oktobru 2022. otvoreno izjavio da je „Evropa vrt, a ostatak sveta džungla“. Tako opravdavaju svaku akciju samoodbrane, ma koliko ona podrazumevala eksploataciju, patnju i smrt na periferiji — jer, uostalom… to je džungla.
Ipak, industrijalizacija, koja je predstavljala veliki evropski ponos, završila je zagađivanjem ne samo njihovih zemalja, već i cele planete. I onda su digli uzbunu: klimatske promene, efekat staklene bašte i tako redom, nastojeći da krivicu raspodele na sve zemlje sveta, kako bi se oni sami mogli predstaviti kao spasioci čovečanstva. Tako je nastao Evropski zeleni dogovor, čiji je cilj da Evropu učini čistijom, zdravijom, klimatski neutralnom, menjanjem načina proizvodnje i potrošnje; to znači očuvanje Evrope u mehuru, na štetu ostatka sveta.
Da bi sproveli svoju ekološku modernizaciju, zasnovanu pre svega na tehnološkim inovacijama, ponovo pribegavaju eksploataciji i prisvajanju sirovina — to jest, pokrenuli su tzv. „zeleni kolonijalizam“, preko transnacionalnih korporacija, različitih međunarodnih organizacija, uticaja zapadnih vlada i saradnje podaničkih vlada pogođenih zemalja. U tom smislu, eksploatacija resursa danas se odvija po modelu „zelenog ekstraktivizma“. Za prelazak na čistu energiju, evropski projekti zahtevaju razvoj ekstraktivističkih operacija, kao i prisvajanje „zelenih“ resursa i degradaciju životne sredine. Drugim rečima, sprovode nekropolitiku, jer, kao da su bogovi, polažu pravo na odlučivanje o tome ko može živeti, a ko mora umreti. Uz to su prilično vešti u prikrivanju svojih stvarnih namera; na primer, zeleni carinski nameti ili ekocarine, koji se formalno uvode na uvoz proizvoda štetnih po životnu sredinu, u stvarnosti su deo protekcionističkih mera tzv. zapadnih zemalja — što negativno pogađa ostale, jer im odlaže pristup čistim tehnologijama i primorava ih da zadrže tradicionalne energetske sisteme.
Štaviše, SAD i Evropska unija, u cilju zaštite životne sredine u sopstvenim zemljama, promovišu savezništva za podsticanje energetske tranzicije i navodnog ekonomskog rasta u Južnoj Americi; ali to čine putem privatizacije „zelenih“ sektora, kako bi eksploatisale i izvozile pre svega retke metale, toliko neophodne za evropsku energetsku tranziciju — nikal, bakar, litijum i kobalt. Sve veća potražnja za tim metalima stavlja zemlje Latinske Amerike i Afrike u centar rizika: ne samo zbog postepenog uništavanja Majke Zemlje, s negativnim uticajem na proizvodnju i život svih bića koja nastanjuju te teritorije, već i zato što se sistematski izbegava industrijalizacija i razvoj sopstvene tehnologije.
Danas je očigledno da SAD gube svoju globalnu hegemoniju, pa u očaju nastoje da ne izgube prirodne resurse onoga što još uvek smatraju svojim „zadnjim dvorištem“ — Latinske Amerike. Otud i njihova težnja da ovladaju Meksičkim zalivom, koji su već preimenovali u „ Američki zaliv “, budući da su za njih Amerika samo SAD; isto tako progone Venecuelu, koja ima najveće zalihe zlata i nafte na kontinentu; a javno tvrde da već raspolažu vodom i šumama Južne Amerike, kao i litijumom Bolivije, Čilea i Argentine.
U slučaju Bolivije, čija je teritorija deo Tavantinsujua, ona je kroz istoriju bila žrtva pljačkaške politike: tokom evropske najezde i kolonizacije opljačkani su njeni zlato i srebro; kasnije se vadio kalaj; poslednjih decenija i cink, olovo, bakar, kao i ogromne količine drveta, kakaoa i drugih proizvoda — najčešće krišom izvlačenih. I od svega toga, šta je ostalo Boliviji? Praktično ništa. Sve vlade koje su predstavljale oligarhije različitih epoha, na svoj način su dopuštale da se to dešava, što je predstavljalo zločinačko saučesništvo s imperijalizmom; no, kada je iz naroda iznikao vođa poput Eva Moralesa, koji se bori za prevazilaženje sirovinskog modela i sprovodi antiimperijalističke mere, bio je brzo satanizovan, diskreditovan i čak onemogućen da učestvuje na izborima. Međutim, to nije stvar ličnih razmirica, antipatija ili rasističkih stavova — uzrok je rastući interes za bolivijski litijum i očajnički pokušaji da se privatizuje njegova eksploatacija i zaustavi prerada u zemlji, tačnije stvaranje proizvoda sa dodatnom vrednošću, poput litijum-karbonata, materijala za katode i baterija.
Pred ambicioznom klimatskom politikom Zapada, u Latinskoj Americi su usledile prijave, protesti i mobilizacije društvenih, kulturnih, sindikalnih i drugih organizacija, koje jasno pokazuju da nisu spremne da postanu „zona zelenog žrtvovanja“ (ZDV). Danas je komunikacija mnogo brža i lakša zahvaljujući društvenim mrežama, pa ti pokreti dobijaju međunarodni karakter — čemu značajno doprinose i objave analitičara, stručnjaka i naprednih levičarskih političara. Ali, starosedelačke nacije i narodi su ti koji se bore za očuvanje života na Majci Zemlji, jer su to kulture života, dok su zapadne — kulture smrti.
Izvor: Bolivia Multipolar
