Који су циљеви напада Хавијера Милеја на синдикате? Да ли ће то довести до јачања Милејеве моћи или, обрнуто, до протеста и пада његове популарности?
На ова питања за Два Југа одговара Оскар Ротундо, главни уредник портала PIA Global.
У друштвеном окружењу опустошеном незапосленошћу која погађа више од милион и пô људи и сиромаштвом које иде ка томе да премаши четрдесет одсто становништва, објава рата Хавијера Милеја аргентинском синдикализму налази се између задавања завршног ударца тој моћној корпорацији и опасног буђења друштвених протеста.
Ударом на само срце синдикалне моћи кроз реформу рада која доводи у питање уставну заштиту члана 14 бис, владајући блок настоји да поново темељно изгради земљу у којој ће капитал одлучивати без противтеже, покушавајући да искористи незадовољство друштва истрошеном синдикалном бирократијом која већ много година не предводи народне захтеве.
Упркос томе, аргентинска историја показује да је сваки покушај гушења радничког покрета — од мрака последње диктатуре до приватизационе олује деведесетих — успевао само да зацели његове унутрашње пукотине, гурајући га ка дубљој и уједињенијој трансформацији.
Затварањем институционалних канала за дијалог усред таласа рада на црно који прождире радну омладину, Влада ризикује да својим противницима врати изгубљени легитимитет и отпор на улицама претвори у снажну опозициону коалицију; у савршену олују која би, ако економија настави да пустоши џепове грађана уочи председничких избора 2027. године, пренела друштвену буру са блокада путева право на биралишта.
