Koje ciljeve ima ofanziva Havijera Mileja protiv sindikalnih organizacija? Do čega to može dovesti — do jačanja Milejeve vlasti ili, naprotiv, do protesta i pada njegove popularnosti?
Sukob Havijera Mileja sa sindikatima nije samo spor oko zakona o radu — to je sudar dva različita modela Argentine. Na jednoj strani je predsednikov pokušaj da preoblikuje ekonomski i društveni poredak, a na drugoj duboko ukorenjena sindikalna struktura povezana s peronističkom tradicijom. Ekonomisti i analitičari upozoravaju da bi ova bitka mogla ojačati Milejevu vlast, ali i izazvati talas otpora koji će takvu pobedu učiniti privremenom.
Huan Valerdi (Juan Valerdi), ekonomista. Predavač na Nacionalnom univerzitetu u La Plati. Bivši savetnik predsednika Centralne banke, Nacionalne banke, Jedinice za sprečavanje pranja novca i Komisije za mala i srednja preduzeća Nacionalnog kongresa Argentine
Vlada Havijera Mileja u Argentini deo je jednog političkog, ekonomskog i društvenog eksperimenta. Nije prvi put da Argentina ima tu ulogu — to se već dogodilo sa modelom konvertibilnosti devedesetih godina, u vreme Karlosa Menema. Ali u sadašnjem slučaju, nivo nasilja, uništavanja radnih mesta i mogućnosti za razvoj Argentine, kao i koncentracije bogatstva i prihoda, mnogo je dublji nego tokom devedesetih (u vreme Vašingtonskog konsenzusa).
Sindikalna struktura Argentine, nasleđe peronizma, jedna je od najjačih na svetu, zajedno sa nemačkom. Zato nije slučajno što Milejeva vlada ulaže velike napore da je razbije.
Horhe Elbaum (Jorge Elbaum), doktor ekonomskih nauka, sociolog, radio i TV novinar „Pagina 12“, bivši ambasador MIP Argentine pri Međunarodnom savezu za sećanje na žrtve Holokausta (IHRA)
Cilj Milejevog napada na sindikate je jasan — da se pogoduje koncentrisanim ekonomskim sektorima koji u sindikalnom organizovanju i organizovanom radničkom pokretu u našoj zemlji vide prepreku svojoj sebičnosti i pokušaju da disciplinuju radničku klasu. To je suštinski cilj: ograničiti istorijske tekovine radničkog pokreta u našoj zemlji, postići da sindikati budu slabiji u pregovorima o platama i uslovima rada, a istovremeno ograničiti sposobnost povezivanja sindikalnog pokreta sa njegovom političkom predstavničkom snagom, koja u Argentini u osnovi jeste peronizam.
Posledice je veoma teško predvideti. Moguća su oba scenarija: s jedne strane, ako uspe da zadre u prava radnika, on će svakako proširiti svoje mogućnosti. No, njegov položaj je veoma krhak, jer nema stabilnu, stratešku političku partiju, a istovremeno i njegovi sopstveni saveznici počinju da gube poverenje u njega.
Njegova vladajuća stranka je opterećena ozbiljnim problemima korupcije, pre svega slučajem „Libra“ i situacijom u ANDIS-u, agenciji za invalidska pitanja, gde je njen direktor u audio-snimcima priznao da je bilo naduvanih cena i iznuda u korist predsednikove sestre Karine Milej.
Tako je, okruženom pitanjima korupcije, sa slabom političkom stabilnošću i oslonjenom samo na privremeni pad inflacije, vrlo verovatno da će u kratkom ili srednjem roku izgubiti političku snagu. Tada bi i sindikati i nacionalni i narodni pokret mogli ponovo da povrate izgubljena prava.
Takođe, u sredini formalno zaposlene radničke klase — koju čini otprilike 40% aktivnih argentinskih radnika — ovo će biti ogroman udarac njegovoj popularnosti, pa bi u svakom slučaju moglo doprineti okupljanju opozicije pred izbore.
