Pamćenje pred zamkom: kako se probuditi iz fanatizma i povratiti državu koju su nam ukrali
To je na granici neshvatljivog. Ako se građanin zaustavi i pogleda svoju svakodnevicu — cenu osnovne potrošačke korpe, strah od iznude pri otvaranju svog posla, nedostatak lekova u ambulantama ili loše obrazovanje njegove dece — logičan zaključak bio bi zahtev za radikalnom promenom. Živimo u izuzetno bogatoj zemlji, ali u kojoj 52% stanovništva pati od prehrambene nesigurnosti, a dečja anemija pomračuje našu budućnost.
Ipak, svedoci smo fenomena koji prkosi svakoj racionalnosti: fanatične ljubavi prema istim onim političarima koji su ovu tragediju izazvali ili pogoršali. To je odanost koja lidera odvaja od njegovih dela, kao da glad i stagnacija nemaju potpis ni prezime. Kako je moguće politički voleti one koji su vam oduzeli pravo da živite u naprednom društvu? Ovo idolopoklonstvo je simptom društva koje je kritičko mišljenje zamenilo verom u kaudilje (vođe).
Poreklo izgubljene decenije
Da bismo razumeli kako da izađemo iz ove noćne more i da ne upadnemo ponovo u zamku, moramo uraditi vežbu koje se peruanska politička klasa najviše plaši: da imamo pamćenje.
Svaka zemlja ima svoju prelomnu tačku, a naša ima jasan datum: 2016. godina. Na tim izborima logika je nalagala da su tehnička izvršna vlast i apsolutna parlamentarna većina mogli pokrenuti strukturne reforme i katapultirati naš rast. Imali su vlast da ispišu dobru istoriju. Umesto toga, svedočili smo tome kako su nesposobnost da se prihvate izborni rezultati i nedostatak demokratske zrelosti sve uništili. Izabran je put destruktivne opstrukcije, otvorivši Pandorinu kutiju koja nas je stajala osam predsednika za manje od deset godina.
Zarobljavanje države i arhitektura zamke
Od te prelomne tačke, moć se preselila u zakonodavnu vlast. Danas se suočavamo sa kongresom koji ima više od 90% neprihvatanja među građanima i koji deluje okrenut leđima stvarnosti. Izmenili su više od polovine prvobitnog ustava bez savetovanja sa građanima, prilagođavajući pravila svojim potrebama. Videli smo kako se sklapaju neshvatljivi savezi, kako se ugrožava finansijska budućnost naših gradova i kako se bogatstva stečena komercijalizacijom obrazovanja koriste za zaposedanje državnog sektora partijskim kadrovima, ubijajući meritokratiju.
Sistem sa kojim se suočavamo tri nedelje pred izbore nije slučajnost; on je unapred osmišljen. Predstavljaju nam scenario sa više od 35 predsedničkih kandidata, sa jednim ciljem: rasipanje svesnih glasova. Oni što danas drže vlast znaju da su omraženi, ali slepo veruju u svoje „tvrdo jezgro“ birača. Njihova matematička strategija je zlokobna: ukoliko uspeju protestni glas razbiti na desetine opcija, mogu pobediti i zadržati kontrolu s ništavnim procentima. Dele kako bi vladali, računajući da će zbunjujući glasački listić ošamućenog birača naterati da zaokruži simbole već poznatih mafija.
Otvorena rana i avet izolacije
Ovoj institucionalnoj krizi dodaje se i krvareća društvena rana: žestoka represija koja je odnela živote više od 50 naših sunarodnika, čije smrti i dalje čekaju pravdu i jasne odgovore.
Umesto traženja pomirenja i jačanja pravde, danas vidimo lidere u anketama koji olako predlažu povlačenje Perua iz nadležnosti Međuameričkog suda za ljudska prava. Prodaju nam izolacionizam kao čin „suvereniteta”, dok je to u stvarnosti štit za nekažnjivost.
Ali, osim moralnog zahteva, postoji i surova ekonomska stvarnost: koji ozbiljan investitor, koji globalni kapital će ulagati u zemlju opterećenu kršenjem ljudskih prava, hroničnom nestabilnošću i sistemskom korupcijom? Novac beži od varvarstva. Zemlja koja gazi međunarodne ugovore i ne poštuje živote svojih građana nikada neće biti primljena u OECD niti će postati logističko i trgovinsko čvorište kakvo je Južnoj Americi potrebno.
Protivotrov: demokratska kazna i strateško glasanje
S ove govornice poruka mora biti jasna i nedvosmislena: ne možemo nagrađivati dželate. U parlamentu koji je delovao kao blok za zaštitu nekažnjivosti, nema mesta popustljivosti — ni prema idejnim tvorcima ni prema tihim saučesnicima. Onaj ko je ćutao i podizao ruku da odobri institucionalno razaranje, podjednako je odgovoran kao i onaj ko ga je predložio.
Ako razumemo da je zamka u rasipanju, to je naš jedini izlaz koncentracija. Ne možemo sebi dozvoliti da se zaljubljujemo u „idealnog“ kandidata ako on ima tek 1% podrške i neće preći novi cenzus od 5%. To znači igrati po pravilima sistema. Moramo glasati strateški hladnokrvno.
Potražimo na listiću one demokratske, institucionalne i stručne opcije — iz centra, akademske sredine ili razumne republikanske tradicije — koje imaju stvarnu održivost. Birajmo timove, ne mesije. Birajmo čiste biografije, a ne prazna obećanja.
Fanatizam nas je koštao decenije nazadovanja. Vreme je da prestanemo voleti političare i konačno početi da volimo Peru. Demokratska kazna i ključ naše budućnosti su u našim rukama — upotrebimo ih mudro.
Izvor: Visión al Futuro
