Памћење пред замком: како се пробудити из фанатизма и повратити државу коју су нам украли
То је на граници несхватљивог. Ако се грађанин заустави и погледа своју свакодневицу — цену основне потрошачке корпе, страх од изнуде при отварању свог посла, недостатак лекова у амбулантама или лоше образовање његове деце — логичан закључак био би захтев за радикалном променом. Живимо у изузетно богатој земљи, али у којој 52% становништва пати од прехрамбене несигурности, а дечја анемија помрачује нашу будућност.
Ипак, сведоци смо феномена који пркоси свакој рационалности: фанатичне љубави према истим оним политичарима који су ову трагедију изазвали или погоршали. То је оданост која лидера одваја од његових дела, као да глад и стагнација немају потпис ни презиме. Како је могуће политички волети оне који су вам одузели право да живите у напредном друштву? Ово идолопоклонство је симптом друштва које је критичко мишљење заменило вером у каудиље (вође).
Порекло изгубљене деценије
Да бисмо разумели како да изађемо из ове ноћне море и да не упаднемо поново у замку, морамо урадити вежбу које се перуанска политичка класа највише плаши: да имамо памћење.
Свака земља има своју преломну тачку, а наша има јасан датум: 2016. година. На тим изборима логика је налагала да су техничка извршна власт и апсолутна парламентарна већина могли покренути структурне реформе и катапултирати наш раст. Имали су власт да испишу добру историју. Уместо тога, сведочили смо томе како су неспособност да се прихвате изборни резултати и недостатак демократске зрелости све уништили. Изабран је пут деструктивне опструкције, отворивши Пандорину кутију која нас је стајала осам председника за мање од десет година.
Заробљавање државе и архитектура замке
Од те преломне тачке, моћ се преселила у законодавну власт. Данас се суочавамо са конгресом који има више од 90% неприхватања међу грађанима и који делује окренут леђима стварности. Изменили су више од половине првобитног устава без саветовања са грађанима, прилагођавајући правила својим потребама. Видели смо како се склапају несхватљиви савези, како се угрожава финансијска будућност наших градова и како се богатства стечена комерцијализацијом образовања користе за запоседање државног сектора партијским кадровима, убијајући меритократију.
Систем са којим се суочавамо три недеље пред изборе није случајност; он је унапред осмишљен. Представљају нам сценарио са више од 35 председничких кандидата, са једним циљем: расипање свесних гласова. Они што данас држе власт знају да су омражени, али слепо верују у своје „тврдо језгро“ бирача. Њихова математичка стратегија је злокобна: уколико успеју протестни глас разбити на десетине опција, могу победити и задржати контролу с ништавним процентима. Делe како би владали, рачунајући да ће збуњујући гласачки листић ошамућеног бирача натерати да заокружи симболе већ познатих мафија.
Отворена рана и авет изолације
Овој институционалној кризи додаје се и крварећа друштвена рана: жестока репресија која је однела животе више од 50 наших сународника, чије смрти и даље чекају правду и јасне одговоре.
Уместо тражења помирења и јачања правде, данас видимо лидере у анкетама који олако предлажу повлачење Перуа из надлежности Међуамеричког суда за људска права. Продају нам изолационизам као чин „суверенитета”, док је то у стварности штит за некажњивост.
Али, осим моралног захтева, постоји и сурова економска стварност: који озбиљан инвеститор, који глобални капитал ће улагати у земљу оптерећену кршењем људских права, хроничном нестабилношћу и системском корупцијом? Новац бежи од варварства. Земља која гази међународне уговоре и не поштује животе својих грађана никада неће бити примљена у ОЕЦД нити ће постати логистичко и трговинско чвориште какво је Јужној Америци потребно.
Противотров: демократска казна и стратешко гласање
С ове говорнице порука мора бити јасна и недвосмислена: не можемо награђивати џелате. У парламенту који је деловао као блок за заштиту некажњивости, нема места попустљивости — ни према идејним творцима ни према тихим саучесницима. Онај ко је ћутао и подизао руку да одобри институционално разарање, подједнако је одговоран као и онај ко га је предложио.
Ако разумемо да је замка у расипању, то је наш једини излаз концентрација. Не можемо себи дозволити да се заљубљујемо у „идеалног“ кандидата ако он има тек 1% подршке и неће прећи нови цензус од 5%. То значи играти по правилима система. Морамо гласати стратешки хладнокрвно.
Потражимо на листићу оне демократске, институционалне и стручне опције — из центра, академске средине или разумне републиканске традиције — које имају стварну одрживост. Бирајмо тимове, не месије. Бирајмо чисте биографије, а не празна обећања.
Фанатизам нас је коштао деценије назадовања. Време је да престанемо волети политичаре и коначно почети да волимо Перу. Демократска казна и кључ наше будућности су у нашим рукама — употребимо их мудро.
Извор: Visión al Futuro
