„A šta ako nešto ispomešamo, ako vam nešto pobrkamo? U prvom tomu su bile neke strašne komplikacije, on i ja smo satima raspravljali da nisu možda pogrešili prilikom štampanja tekstova.
Ne mari. Moja knjiga može da se pročita kako kome odgovara. Liber fulguralis, mantički listovi, eto tako. Najviše što činim jeste da stvari sređujem onako kako bih i sam voleo ponovo da ih čitam. U najgorem slučaju ako i pogrešite, može da ispadne savršeno.“
Školice, ta bezbrižna dečja igra, na jednoj strani zemlja, na drugoj strani nebo. I knjiga, Kortasarova, poput igre bez kraja sa skokovitim čitanjem punim povrataka i novih traženja. Mit, religija i simbol. Simboli kao znaci nose neku poruku i vode poput mape do riznice znanja. Nalaze se svuda oko nas zatvoreni ili otvoreni traže šifrarnik za njihovo otkrivanje kroz detektivsku igru bez konačnih rešenja. A Kortasar voli da se igra i traži u čitaocu aktivnog partnera za tu igru, traži čitaoca saradnika, poziva ga da dovrši misao i zaokruži rešenje. Mapa misli služi kao raskrsnica, i to ona velika poput petlje, simboli su svuda oko vas, vi možete ići pravo ne osvrćući se na njih, možete pratiti Kortasarove tragove poput Ivice i Marice i u njima tražiti razrešenje konačne enigme, a možete biti i sadista uzeti svesku, samo svojom logikom obilaziti raskršća i beležiti simbole koje ste pronašli na tim putevima bez kraja.
Kortasar u školicama ništa nije pisao, tek onako, da bi dopunio prazna mesta, napravio određenu digresiju, kod njega sve ima svoju svrhu i svoj cilj. Načini traženja, prelasci ulica, sedenje i ispijanje matea, imena, prelaženje mostova ili daske koja povezuje dva prozora, pa i same školice. Čovek se nalazi u večnoj težnji da spozna sebe u očima drugih, da pronađe ono drugo Ja u drugom čoveku i drugim očima. I ni jedan put ne nudi konačna rešenja, jer traganje se nastavlja zauvek kao što čovek do kraja nadograđuje sebe i stvara neke nove baze znanja, logička poimanja i modele odnosa sa drugim čovekom. Talita je dvojnik Mage, Traveler je dvojnik Oliveire, Moreli je dvojnik Kortasara, oni grade mostove koji predstavljaju vezu one i ove strane uma, svetlosti i tame, Jin i Jang, od čoveka do čoveka. Mostovi su portali, putevi koji vode ka paralelnim univerzumima, oni vode sebe ka drugima i druge ka sebi. U tu svrhu služi i ta daska na prozorima poput puta koji vodi od Pariza do Buenos Airesa, od Mage ka Taliti, Oliveire ka Traveleru (čije ime upućuje na putnika, tragača), ali ta daska, taj put ostaje nepređen i čovek ostaje zauvek bez druge polovine, svog savršenstva.
Muzika jednog Pariza, jednog vremena, razgovori i intelektualni sukobi mišljenja o džezu, slikarstvu, filmu i književnosti u Klubu, mestu okupljanja uz čašicu matea i po neki opijat. Argentina u duši, domovina u mislima, portenjosi, taj tužni tango zavodi i opčinjava, plete svojim taktovima mrežu mandale, sa težnjom da razbije zidove mandalinog lavirinta kako bi ušetao u neke druge svetove, kako bi prešao most prekinutih sinapsi, zavirio s one strane kapaka pronašao Rokamadura i sjedinio se sa plačem moždanih talasa izgubljene Mage. Tango je taj koji povezuje niti prekinutih zagrljaja, on daje smisao potrazi od mosta do mosta, od kafane do kafane, od čoveka do čoveka, iako taj put potrage za sobom nosi prokletstvo gubljenja drugih ljudi i večnom traganju i priviđenju za njima i za samim sobom. U nekom drugom oku, nekom drugom osmehu u nekom drugom prekinutom zagrljaju.
„Na neki način njih dvoje su pristupili nečemu drugom, u tom nečemu gde se može nositi sivo a biti ružičast, gde ona može da se zadavi u reci da bi se jedne noći u Buenos Airesu iznenada pojavila i u školicama ponovila samu sliku onoga što su upravo dosegli, poslednji podeok, središte mandale, strmoglavi Igdrasil kojim se izlazi na otvorenu obalu, na prostranstvo bez kraja, na onaj svet ispod kapaka koji posuvraćene oči okrenute prema unutra prepoznaju i prate.“
Čovek treba da teži savršenstvu, on treba da traži izmirenje one svetle i tamne strane ličnosti, a za tako nešto mora otvoriti svoje misli, mora naučiti da se igra da bi stigao do Neba, čovekovog apsolutnog znanja. A šta je Nebo nego poslednji podeok školica? Da bismo igrali školice treba nam kreda da ih nacrtamo na nekoj stazi, dobro izabrani kamenčić, balansiran šut i veselo srce. Do Neba se stiže teško i uvek nešto fali. U detinjstvu veština, u starosti detinjstvo i igra. Ta sloboda detinjstva u starosti će ostati zauvek nedokučiva, a željena. Od zemlje do neba, od detinjstva do saznanja, od igre do mudrosti, od slobode do patnje. A možda je bilo drugih puteva, drugih rešenja, težih ali smislenijih, lakših ali neostvarivih, bolji putevi, lošiji putevi, jedan je sigurno vodio ka nebu.
„Gore je Nebo, dole je Zemlja, veoma je teško stići kamičkom u Nebo, skoro uvek se pogrešno izračuna pa kamen izađe iz crteža. Malo-po malo, međutim, stiče se potrebna veština u preskakanju raznih podeoka pa se jednog dana nauči kako da se izađe iz Zemlje i da se kamičak uspenje do Neba, da bi se ušlo u Nebo, nevolja je u tome što baš tada, kada gotovo niko drugi nije naučio da dovede kamičak do Neba, detinjstvu iznenada dolazi kraj i čovek zapada u romane, u nepodnošljivu teskobu, u spekulisanje o drugom Nebu do kojeg takođe treba naučiti kako da se stigne. I zbog toga što je izašao iz detinjstva čovek zaboravlja da su mu za stizanje u Nebo potrebni, kao oprema, jedan kamičak i vrh cipele.“
Izvor: P.U.L.S.E
