Од отмице председника 3. јануара и потреса који су за њом уследили у Венецуели, земља се налази у периоду неизвесности и великих очекивања. Док једни у тим догађајима виде могућност за нормализацију односа са светом, нова улагања и економски опоравак, други упозоравају да се промене још увек не осећају у свакодневном животу грађана.
Како се променио животни стандард Венецуеланаца после одласка Николаса Мадура? Да ли су улице постале безбедније? О томе говоре адвокат и политички аналитичар Ђоел Орта и бивши градоначелник Каракаса и политички аналитичар Хуан Барето.
Ђоел Орта, адвокат и политички аналитичар
Истина је да је животни стандард у Венецуели остао отприлике исти од догађаја који су се одиграли 3. јануара. Ипак, постоји велико очекивање због постепеног укидања санкција — или прецизније, издавања нових дозвола — као и због могућности да бројне компаније улажу у енергетски сектор, како у нафтну тако и у гасну индустрију, али и у рударство.
Постоји могућност стварања око 500.000 нових радних места у наредних пет година, као и могућност приступа средствима међународних финансијских институција као што су Међународни монетарни фонд, Светска банка, Међуамеричка банка за развој и Развојна банка Латинске Америке.
Поред тога, постоји могућност приступа средствима која се и даље налазе у лондонским и португалским банкама. Говоримо о огромном новцу — око 110 милијарди долара инвестиција у сектор угљоводоника, као што рекох, и још око 30 милијарди долара имовине која се налази или се налазила ван земље. Ако се та средства у наредним годинама врате у Венецуелу, економски раст би могао бити веома значајан.
Венецуеланско становништво је, рекао бих, показало довољно мудрости да схвати да ови процеси нису једноставни. Пошто није дошло до раскола у Националним оружаним снагама и пошто се обнављају односи са Сједињеним Државама, поновним отварањем америчке амбасаде у Венецуели, као и скорим отварањем наше амбасаде у Вашингтону и конзулата у другим земљама са којима се односи поново успостављају, земља улази у процес нормализације.
Када је реч о безбедности, то је једна од области која се у Венецуели већ дуго побољшавала. Безбедност на улицама је сада прилично нормална. Присуство полиције је такође уобичајено, а градови — говорим о Каракасу и главним градовима земље — на срећу су потпуно мирни.
Хуан Барето, политички аналитичар
Обратите пажњу да у Венецуели постоје велика очекивања после догађаја од 3. јануара, а мишљења о ономе што се догодило су подељена.
Неки људи осећају олакшање, док други сматрају да је нанета неправда Венецуели као држави и нарушен њен суверенитет. Али о томе се води јавна расправа која до сада није довела до коначног закључка у друштву. На друштвеним мрежама, наравно, има много различитих коментара и ставова.
Мислим да треба сачекати — како каже изрека — да се слегне пена са пива како бисмо могли да га пробамо. Док се друштвена расправа не смири, неће бити могуће створити довољно стабилну историјску оцену о том догађају да би се могло рећи да око њега постоји консензус. То се дешава са догађајима тако спорне природе и у различитим историјским контекстима. На пример, у Шпанији се и даље жестоко расправља о грађанском рату, па мислим да ће и Венецуеланцима требати време да постигну договор по тим питањима.
Што се тиче квалитета живота и благостања — то се још увек суштински не осећа.
Инфлација и даље постоји и, према проценама неких економиста, до краја године могла би бити око 120 одсто. То би могло утицати на очекивања и одређени оптимизам који се појавио у вези са брзим економским побољшањем.
Било је неколико догађаја који су обележили даљи ток ситуације. На пример, обећање председнице Делси Родригес о повећању које је назвала „одговорним“ није се претворило у стварно повећање плата — а плата је основни законски инструмент којим радници мере вредност свог рада и надокнаду за свој труд.
Однос капитала и рада и даље је неравноправан у корист капитала, што је створило велико разочарање. Неки додаци су благо повећани, али они не надокнађују последице раста трошкова живота, инфлације, а посебно инфлације у доларима.
Ја сам сада у Шпанији и могу да купим печену пилетину — типично венецуеланско јело — три пута јефтиније него у Венецуели. Овде кошта око 14 долара са прилогом, док је у Венецуели око 30 долара. Видимо огромну разлику у ценама, па Венецуела, са најнижим платама на свету, постаје једна од најскупљих земаља.
Наравно, политички и геополитички догађај од 3. јануара пореметио је ток политичких дешавања, односе снага и структуру власти. Изгледа да сада долази до новог прилагођавања у складу са оним што се данас назива „трима фазама“ или мантром Марка Рубија, где економска и политичка стабилност имају предност над свим другим политичким питањима.
Не бих рекао да у Венецуели постоји безвољност. Мислим да и даље има снажне жеље за променом. Наш народ није аполитичан народ, већ пре антиполитичан — у смислу да не верује политичарима и странкама, али истовремено жели промену.
То изгледа као противречност, али није. Можда народ који је у Венецуели дуго следио месијанске политичке формуле и традицију вођства сада тихо и постепено преиспитује ствари на колективном нивоу.
Често разговарам са људима у Венецуели. Неки су опозиционари, неки су раније снажно подржавали оно што називамо мадуризмом — бирократском и ауторитарном иначицом онога што је некада била Чавесова популистичка и радикална обећана демократизација.
Слично је и са онима који су страствено подржавали опозицију и њене лидере. Чини се да сада механички понављају имена тих личности, али без исте привржености и интересовања. Изгледа да се нешто припрема дубоко испод површине, у свакодневном животу људи, што би у неком тренутку могло да се изрази политички као жеља за променом.
Економска очекивања у Венецуели и даље постоје, заједно са жељом за променом, али нада у брзо побољшање се постепено удаљава и бледи пред зидом стварности са којим се свакодневни живот суочава. Трошкови живота, инфлација, млади који не могу пронаћи добро плаћен посао, различити проблеми и потешкоће са државним службама — све то и даље оптерећује друштво.
