Od otmice predsednika 3. januara i potresa koji su za njom usledili u Venecueli, zemlja se nalazi u periodu neizvesnosti i velikih očekivanja. Dok jedni u tim događajima vide mogućnost za normalizaciju odnosa sa svetom, nova ulaganja i ekonomski oporavak, drugi upozoravaju da se promene još uvek ne osećaju u svakodnevnom životu građana.
Kako se promenio životni standard Venecuelanaca posle odlaska Nikolasa Madura? Da li su ulice postale bezbednije? O tome govore advokat i politički analitičar Đoel Orta i bivši gradonačelnik Karakasa i politički analitičar Huan Bareto.
Đoel Orta, advokat i politički analitičar
Istina je da je životni standard u Venecueli ostao otprilike isti od događaja koji su se odigrali 3. januara. Ipak, postoji veliko očekivanje zbog postepenog ukidanja sankcija — ili preciznije, izdavanja novih dozvola — kao i zbog mogućnosti da brojne kompanije ulažu u energetski sektor, kako u naftnu tako i u gasnu industriju, ali i u rudarstvo.
Postoji mogućnost stvaranja oko 500.000 novih radnih mesta u narednih pet godina, kao i mogućnost pristupa sredstvima međunarodnih finansijskih institucija kao što su Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, Međuamerička banka za razvoj i Razvojna banka Latinske Amerike.
Pored toga, postoji mogućnost pristupa sredstvima koja se i dalje nalaze u londonskim i portugalskim bankama. Govorimo o ogromnom novcu — oko 110 milijardi dolara investicija u sektor ugljovodonika, kao što rekoh, i još oko 30 milijardi dolara imovine koja se nalazi ili se nalazila van zemlje. Ako se ta sredstva u narednim godinama vrate u Venecuelu, ekonomski rast bi mogao biti veoma značajan.
Venecuelansko stanovništvo je, rekao bih, pokazalo dovoljno mudrosti da shvati da ovi procesi nisu jednostavni. Pošto nije došlo do raskola u Nacionalnim oružanim snagama i pošto se obnavljaju odnosi sa Sjedinjenim Državama, ponovnim otvaranjem američke ambasade u Venecueli, kao i skorim otvaranjem naše ambasade u Vašingtonu i konzulata u drugim zemljama sa kojima se odnosi ponovo uspostavljaju, zemlja ulazi u proces normalizacije.
Kada je reč o bezbednosti, to je jedna od oblasti koja se u Venecueli već dugo poboljšavala. Bezbednost na ulicama je sada prilično normalna. Prisustvo policije je takođe uobičajeno, a gradovi — govorim o Karakasu i glavnim gradovima zemlje — na sreću su potpuno mirni.
Huan Bareto, politički analitičar
Obratite pažnju da u Venecueli postoje velika očekivanja posle događaja od 3. januara, a mišljenja o onome što se dogodilo su podeljena.
Neki ljudi osećaju olakšanje, dok drugi smatraju da je naneta nepravda Venecueli kao državi i narušen njen suverenitet. Ali o tome se vodi javna rasprava koja do sada nije dovela do konačnog zaključka u društvu. Na društvenim mrežama, naravno, ima mnogo različitih komentara i stavova.
Mislim da treba sačekati — kako kaže izreka — da se slegne pena sa piva kako bismo mogli da ga probamo. Dok se društvena rasprava ne smiri, neće biti moguće stvoriti dovoljno stabilnu istorijsku ocenu o tom događaju da bi se moglo reći da oko njega postoji konsenzus. To se dešava sa događajima tako sporne prirode i u različitim istorijskim kontekstima. Na primer, u Španiji se i dalje žestoko raspravlja o građanskom ratu, pa mislim da će i Venecuelancima trebati vreme da postignu dogovor po tim pitanjima.
Što se tiče kvaliteta života i blagostanja — to se još uvek suštinski ne oseća.
Inflacija i dalje postoji i, prema procenama nekih ekonomista, do kraja godine mogla bi biti oko 120 odsto. To bi moglo uticati na očekivanja i određeni optimizam koji se pojavio u vezi sa brzim ekonomskim poboljšanjem.
Bilo je nekoliko događaja koji su obeležili dalji tok situacije. Na primer, obećanje predsednice Delsi Rodriges o povećanju koje je nazvala „odgovornim“ nije se pretvorilo u stvarno povećanje plata — a plata je osnovni zakonski instrument kojim radnici mere vrednost svog rada i nadoknadu za svoj trud.
Odnos kapitala i rada i dalje je neravnopravan u korist kapitala, što je stvorilo veliko razočaranje. Neki dodaci su blago povećani, ali oni ne nadoknađuju posledice rasta troškova života, inflacije, a posebno inflacije u dolarima.
Ja sam sada u Španiji i mogu da kupim pečenu piletinu — tipično venecuelansko jelo — tri puta jeftinije nego u Venecueli. Ovde košta oko 14 dolara sa prilogom, dok je u Venecueli oko 30 dolara. Vidimo ogromnu razliku u cenama, pa Venecuela, sa najnižim platama na svetu, postaje jedna od najskupljih zemalja.
Naravno, politički i geopolitički događaj od 3. januara poremetio je tok političkih dešavanja, odnose snaga i strukturu vlasti. Izgleda da sada dolazi do novog prilagođavanja u skladu sa onim što se danas naziva „trima fazama“ ili mantrom Marka Rubija, gde ekonomska i politička stabilnost imaju prednost nad svim drugim političkim pitanjima.
Ne bih rekao da u Venecueli postoji bezvoljnost. Mislim da i dalje ima snažne želje za promenom. Naš narod nije apolitičan narod, već pre antipolitičan — u smislu da ne veruje političarima i strankama, ali istovremeno želi promenu.
To izgleda kao protivrečnost, ali nije. Možda narod koji je u Venecueli dugo sledio mesijanske političke formule i tradiciju vođstva sada tiho i postepeno preispituje stvari na kolektivnom nivou.
Često razgovaram sa ljudima u Venecueli. Neki su opozicionari, neki su ranije snažno podržavali ono što nazivamo madurizmom — birokratskom i autoritarnom inačicom onoga što je nekada bila Čavesova populistička i radikalna obećana demokratizacija.
Slično je i sa onima koji su strastveno podržavali opoziciju i njene lidere. Čini se da sada mehanički ponavljaju imena tih ličnosti, ali bez iste privrženosti i interesovanja. Izgleda da se nešto priprema duboko ispod površine, u svakodnevnom životu ljudi, što bi u nekom trenutku moglo da se izrazi politički kao želja za promenom.
Ekonomska očekivanja u Venecueli i dalje postoje, zajedno sa željom za promenom, ali nada u brzo poboljšanje se postepeno udaljava i bledi pred zidom stvarnosti sa kojim se svakodnevni život suočava. Troškovi života, inflacija, mladi koji ne mogu pronaći dobro plaćen posao, različiti problemi i poteškoće sa državnim službama — sve to i dalje opterećuje društvo.
