Mogli bismo čak da povratimo i Kubu i Venecuelu, ako bismo sebi postavili takav cilj. Ali ako takvog cilja nema, prekosutra ćemo morati da se borimo za Belorusiju
Izuzetno tužne vesti stižu sa Kube: ova zemlja, uronjena u tamu, započela je pregovore sa Sjedinjenim Državama.
Možda gubimo i Kubu.
Moramo priznati da je zaokret ka Globalnom jugu, o kome se tako glasno govorilo na svim ruskim televizijskim kanalima pre godinu i po dana, propao.
Da, nije to u potpunosti naša krivica; ali ipak smo mi bili ti koji su organizovali svu pompu oko BRIKS-a i drugih saveza, pa glavna odgovornost leži na nama.
Problem je u tome što su ideologija, dugoročno planiranje i strateško postavljanje ciljeva kod nas zamenjeni „prezentacijama“ i „projektima“.
To jest, jednokratnim akcijama za koje se izdvajaju sredstva iz budžeta. Po isteku tih sredstava, svi ti „afrički projekti“, „azijske saradnje“ i „latinoamerička partnerstva“ najčešće se pretvaraju u blef.
Uopšteno govoreći, naše elite potajno ne žele da preuzmu bilo kakvu ozbiljnu odgovornost za takve inicijative.
Sve smo to radili samo da bismo uplašili Ameriku. U jednom trenutku smo čak i sami poverovali da smo u tome uspeli i da će Amerika sada sve popraviti tako što će napustiti Ukrajinu.
Amerikanci su se pravili da su uplašeni i zaista su „popravili“ situaciju: nastavljajući da podržavaju Ukrajinu, počeli su jednog po jednog da izbacuju naše partnere, pokazujući da svi ti sporazumi u okviru BRIKS-a ne vrede ni papira na kome su odštampani.
Saradnja sa Globalnim jugom se raspala zbog lukavih strategija Indije i Kine, i što je najvažnije — zbog potpunog sabotiranja od strane ruskih finansijskih i političkih elita, koje baš briga za sve to.
Uz prateće pesmice naših kvazipatriotskih desničara o „našem domu Evropi“ i o „gadosti evroazijstva, azijatstva i kišlaka“ (kišlak je naziv za stalno seosko naselje u Centralnoj Aziji, Azerbejdžanu i Avganistanu, istorijski nastalo kao mesto za zimovanje nomada – prim. StSt) — oduzeli smo svetu sve nade koje nam je taj svet tako na brzinu dodelio.
A kako je svet gledao na nas!
Kako je planeta verovala da su se „Rusi vratili“.
Možemo li sada sve to da poništimo, praveći se da je to bilo strateško povlačenje kako bismo namamili Trampa u zamku?
Možemo — vrlo lako. Kad bismo to zaista želeli.
Mogli bismo čak da povratimo i Kubu i Venecuelu, ako bismo sebi postavili takav cilj.
Ali ako takvog cilja nema, prekosutra ćemo morati da se borimo za Belorusiju. Dok će neki pozadinski kreten pisati tekstove o tome kako „Belorusija zaglavljena u sovjetskom vremenu nikada nije bila naš odani prijatelj“.
Naša proamerička i proizraelska agentura ima pripremljene priče i za taj slučaj. Njihova bestidnost je zaista bezgranična.
S ruskog posrbio: Jovan Tatović
Izvor: Stanje stvari
