Projekat Vamani, koji je u Argentini razvio preduzetnik Martin Varšavski i njegovi partneri, privlači pažnju jer prevazilazi tradicionalni koncept bunkera ili podzemnog skloništa. Projekat, izgrađen na približno 32.000 hektara zemlje u regionu Mendoza u Argentini, uključuje montažne zgrade, kupole, proizvodnju solarne energije, poletno-sletnu stazu i planove za poljoprivrednu proizvodnju.
Koji je stvarni stepen koordinacije između Vamanija i i Milejeve vlade — od „vize za spokojstvo“ do dozvola za vodu na 32.000 hektara — i šta će se desiti sa lokalnim stanovništvom Valje de Uko ako se projekat proširi na „druge zemlje“ koje Varšavski već „razmatra“?
O temi zagonetnih skloništa za svetsku elitu u slučaju katastrofe, koja se grade u Latinskoj Americi, izdanje „Dva Juga“ razgovaralo je sa novinarom Tadeom Kasteljoneom, glavnim urednikom PIA Global.
Prvo što treba reći jeste da Vamani (Wamani) nije izolovani hir ekscentričnog preduzetnika: to je vidljivi vrh arhitekture interesa koja prožima i samu argentinsku državu. Društvo koje kontroliše imanje, Campo Wamani S.A., registrovano je 17. oktobra 2023. godine, pet dana pre opštih predsedničkih izbora, a među njegovim deoničarima ne nalazi se samo Varšavski sa 70% paketa, već i Alek Oksenford (danas ni manje ni više nego ambasador Argentine u Sjedinjenim Državama) zajedno sa Matijasom Nisensonom i drugim partnerima. To jest: jedan od investitora u „utočište od smaka sveta“ na kraju je zauzeo jedno od najosetljivijih diplomatskih mesta libertarijanske vlade. To preklapanje stranog privatnog kapitala i javne funkcije nije slučajnost niti anegdota, već prava mapa moći stojeća iza ovog projekta.
Tome treba dodati i da je sâm Varšavski priznao da je projekat predstavio predsedniku Havijeru Mileju, te da je upravo on taj koji zajedno sa savetnicima poput Erika Mejdžora zagovara takozvanu „vizu za spokojstvo“ (visa de la tranquilidad), namenjenu privlačenju tehnološke zajednice iz Kalifornije kao plan njenog preseljenja u zemlju u vanrednim okolnostima. Nema potrebe zamišljati direktno naređenje niti tajni dekret: dovoljno je pogledati podudarnost između onoga što Vamani traži i onoga što je sama vlada pokušala uzakoniti. Tokom rasprava oko Zakona o zemljištu, vladajuća većina je pokušala — na inicijativu ministra Šturcenegera — potuno ukinuti ograničenja na kupovinu poljoprivrednog zemljišta od strane stranaca, i tek je reakcija javnosti pod sloganom „Otadžbina se ne prodaje“ iznudila povlačenje tog poglavlja iz teksta koji je na kraju dobio podršku donjeg doma parlamenta. Predlog koji je preživeo zadržava plafon od 25% po provinciji i zahteva posebne dozvole za pogranični pojas, ali sâm pokušaj — i upornost — već razotkriva osnovno usmerenje: smanjenje ograničenja za priliv stranog kapitala i pozicioniranje Argentine kao privlačnog odredišta za velike globalne investitore.
Tu se pojavljuje još gora otežavajuća okolnost: 32.000 hektara Vamanija nalazi se usred predgorja u San Karlosu, unutar pograničnog pojasa na koji se odnose ograničenja Zona bezbednosti granica iz uredbe-zakona 15.385/44, a operacija je uspela da napreduje putem onoga što sama štampa opisuje kao hirurško iskorišćavanje važećih propisa.
Ovome se pridružuje i pitanje vode: imanje se nalazi na izvorištu potoka Ondo i La Faha, koji čine deo sliva reke Dijamante i napajaju vodohranilište Agva del Toro, od kojeg zavisi proizvodna oaza San Rafaela. Narodna skupština za vodu (Asamblea Popular por el Agua) već je upozorila da bi bilo kakvo zadržavanje ili preusmeravanje vode u toj zoni moglo imati posledice nizvodno, mada pokrajinski vodoprivredni organi još nisu zvanično potvrdili da se to zaista dešava. To jest: raspravlja se o privatnoj kontroli strateških resursa — otopljene vode sa planina, rečnih slivova, pogranične zone — a da država nije obezbedila bar jasan nadzor nad onim što se tamo dešava.
Što se tiče lokalnog stanovništva, slika je krasnorečiva. U Euheniju Bustosu, gradiću od 12.000 stanovnika, najbližem imanju, meštani posmatraju projekat s otvorenim nepoverenjem: „Veoma je čudno kupiti toliko zemlje samo za sebe, bez ikakvog komercijalnog plana“ — izjavila je jedna lokalna radnica za Fajnenšal tajms (Financial Times). Ta sumnja nije ksenofobija niti otpor napretku, već pre pravilno tumačenje zajednice koja gleda kako šačica stranih i domaćih multimilijardera kupuje površinu petostruko veću od Menhetna, dok Dolina Uko (Valle de Uco) — tradicionalno vinogradarski i poljoprivredni kraj — ostaje na milost i nemilost odlukama o pasivnoj bezbednosti upravnog odbora sa sedištem u Madridu. Ako se projekat zaista proširi na „druga zemljišta“, kako je sâm Varšavski nagovestio u izjavama za razne medije, rizik nije samo gubitak teritorijalnog suvereniteta u pograničnoj zoni: to je učvršćivanje modela enklave, izolovane od ostatka zemlje, sa sopstvenim pravilima pristupa — putem „vize za spokojstvo“ — i s mogućnošću da određuje sudbinu vodnih resursa od kojih nizvodno zavise hiljade poljoprivredničkih porodica.
Stoga je sve što se dešava u vezi sa Vamanijem najjasniji simptom toga kamo vodi politika „otvaranja“ Milejeve vlade. Dok socijalna i ekonomska kriza pogađa većinu stanovništva, država svoju političku energiju usmerava na utiranje puta prelasku strateških zemljišta u strane ruke, čak i u zonama gde bi sâm Ustav i zakon o granicama morali delovati kao nepremostiva prepreka. To što je jedan od partnera u projektu danas ambasador u Vašingtonu nije protokolarni detalj, već tačna slika toga koji interesi vladaju i kome su oni podređeni.
