Koliko je Meksiko zaista spreman da izađe iz senke svoje ekonomske zavisnosti od Severne Amerike i okrene se novim partnerstvima? Da li forum CELAC-Afrika predstavlja realnu šansu za produbljivanje saradnje ili ostaje u domenu ambiciozne, ali ograničene diplomatije? O tome za Dva Juga piše dr Roberto Gutijerez, profesor Tehnološkog univerziteta Korehidor u Keretaru, ukazujući na strukturne prepreke, ali i potencijale meksičke spoljne politike.
Može se zaključiti da Meksiko nije stavio naglasak na svoju spoljnu politiku u smislu jačanja veza sa Afrikom iz iz čitavog niza geopolitičkih razloga.
Među najvažnijima je činjenica da je spoljnopolitički interes prevashodno usmeren na region Severne Amerike, pre svega zbog snažne trgovinske međuzavisnosti sa Sjedinjenim Državama, što se ogleda u tome da su ove dve zemlje jedna drugoj najvažniji trgovinski partneri. Za Meksiko se ta situacija učvrstila početkom XX veka, dok je za Sjedinjene Države južni sused postao prvi trgovinski partner u kontekstu pandemije kovida-19 i posledica njihovog trgovinskog rata protiv Kine.
Ova situacija u velikoj meri objašnjava zašto, uprkos pokušajima Meksika da učvrsti odnose sa drugim regionima i kontinentima, ekonomski faktor uslovljava i oblikuje naglaske njegove spoljne politike.
Jarki primer je učešće Meksika u nekim međunarodnim forumima. Zajedno sa Venecuelom Uga Čaveza, Meksiko je učestvovao u stvaranju Zajednice latinoameričkih i karipskih država (CELAC), najvažnijeg političkog foruma regiona u XXI veku. Međutim, ovaj napor je oslabljen kako unutrašnjim podelama u Latinskoj Americi, tako i snažnom ekonomskom vezanošću Meksika za Severnu Ameriku.
Ako se to dešava čak i u regionu u kojem Meksiko ima zapažen geopolitički uticaj, onda je projektovanje sličnih inicijativa u drugim delovima sveta još složenije. Što se tiče Afrike, Meksiko ima svega devet ambasada u nekim zemljama kontinenta kako bi se bavio pitanjima vezanim za projekciju svojih interesa i zaštitu svojih državljana. Geografska, regionalna, pa i geopolitička udaljenost čine deo razloga koji otežavaju veće približavanje.
Međutim, ovo tvorce spoljne politike Meksika ne bi trebalo da dovede do pesimističkih stavova. Naprotiv, to bi moglo predstavljati prekretnicu za stvranje mogućnosti, neophodnih za diverzifikaciju i poboljšanje razumevanja među zemljama globalnog Juga.
Razumevanje ovih ograničenja može doprineti razradi strategija za podsticanje stvaranja novih prostora saradnje u uslovima savremenih geopolitičkih promena.
