Dr Roberta Gutijereza, akademika i profesora na Tehnološkom univerzitetu u Korehidoru, Keretaro, zamolili smo za komentar o obustavi isporuke humanitarne nafte Kubi od strane meksičke vlade.
Meksiko i Kuba su dve zemlje isprepletene kulturom, politikom i istorijom. Proistekle iz španske kolonizacije, obe nacije su krenule svojim dubokim putevima, posebno u XX veku, kada je u meksičkom slučaju izbijanje Meksičke revolucije — prve u tom veku — iskovalo političke institucije Meksika. U kubanskom slučaju, nakon Revolucije započete 1959. godine, političko osamostaljenje od Sjedinjenih Država uspelo je uprkos stalnim pritiscima „kolosa sa severa“. Upravo u tom smislu, obe nacije imaju još jednu tačku podudarnosti, manje dragu, ali stalnu: pritisak Vašingtona prilikom osmišljavanja sopstvenih nacionalnih projekata.
Meksički profesor i bivši ministar spoljnih poslova Mario Oheda to detaljno opisuje u svom delu Dometi i granice spoljne politike Meksika: svaka akcija meksičke spoljne politike mora uzeti u obzir neizbežnu geopolitičku težinu koju nosi činjenica da deli granicu sa najvećom vojnom i ekonomskom silom na svetu.
Tako već decenijama u svojim odlukama meksička diplomatija mora procenjivati uticaj svojih akcija izvan granica, kako bi se izbegla odmazda ili čak otvorene nezakonite ekonomske smicalice. To se već dogodilo 1970-ih godina, kada su jevrejski lobiji bojkotovali meksičku vladu i njene turističke i investicione projekte, pošto je Meksiko u Ujedinjenim nacijama glasao za proglašenje cionizma oblikom diskriminacije. Ili kao što se desilo 2000-ih, kada je poseta predsednika Buša dovela do toga da tadašnji meksički predsednik Visente Foks na despotski način isprati Fidela Kastra, vođu Kubanske revolucije.
Meksiko uvek mora da ubroji ekonomske posledice američkih odmazdi, budući da je više od 80% spoljne trgovine usmereno ka Sjedinjenim Državama.
U 2026. godini, kada je Trampova administracija odlučila da ekonomski uguši Kubu, Meksiko je odlučio da pomogne ostrvu isporukama nafte po naročitim cenama, kao i humanitarnom pomoćju, otvoreno prkoseći pretnjama Vašingtona o uvođenju carina svima što podržavaju ostrvo. Umnogome zato što je to tradicija praktično svih meksičkih administracija, koje u ovim akcijama pronalaze unutrašnji legitimitet i regionalno liderstvo.
Odgovor Sjedinjenih Država na ove meksičke akcije je izuzetan, jer su američki privrednici i investitori već ranije vršili pritisak na sopstvenu vladu, budući da carine mogu biti kontraproduktivne za njihovu sopstvenu ekonomiju. To takođe uzima u obzir meksička vlada, koja koristi priliku da pomogne vladi u Havani u ovom novom izazovu što dolazi iz Vašingtona.
