Буквално пред нашим очима, ситуација око Венецуеле постаје све заоштренија, а претње агресијом од стране Сједињених Држава све очигледније. Политиколог Каролина Ескара за издање „Два Југа“ говори шта је, по њеном мишљењу, разлог тог заоштравања.
Тачно разумети због чега се погоршавају односи између Сједињених Америчких Држава и Венецуеле је веома тешко. То је као да покушавате објаснити, у случају Трампа и његове камариле, зашто се односи са Русијом једне недеље погоршавају, а већ следеће седмице седају за преговарачки сто да размотре питање Украјине. Мислим да они овде у Венецуели, да тако кажем, спроводе неку врсту огледа како би видели каква ће бити наша реакција у случају војног уплитања.
Сетите се да је саветник за националну безбедност у САД тренутно управо Марко Рубио, особа коју је Венецуела директно санкционисала и којој је забрањен улазак у земљу још 2015. године. То је било 28. фебруара 2015, дакле пре Обаминог указа. Господин Рубио има дугогодишње проблеме са Венецуелом, увек их је имао и увек је покушавао да се меша у њене унутрашње ствари.
С друге стране, знамо да је током првих 100 дана Трампове владавине примењено 60% програма „2025“ фондације Heritage. Тај програм, када се погледа његов међународни део, предвиђа да се САД усредсреде на пет земаља: прва је Кина, друга — Русија, трећа — Иран, четврта — Венецуела и пета — Демократска Народна Република Кореја. Када они кажу „усредсредити се“, мисле на то да односе са тим земљама треба заоштрити.
Мислим да оно што се дешава — не само са стране САД већ и с Тринидадом и Тобагом — има везе с изборима у Републици Гвајани, који су прошли 1. септембра. Повезано је са ратоборном реториком коју Гвајана користи, а коју подржавају не само САД, већ и Велика Британија (која очигледно стоји иза Тринидада и Тобага), посебно у циљу изазивања сукоба са Венецуелом. Али мислим и да је реакција Венецуеле била веома значајна.
Чињеница да се толико људи пријавило да брани отаџбину шаље поруку да се ми не играмо и да смо мирна, али наоружана револуција, како је говорио командант Чавез. Перспективе ове кризе су сличне као раније. Не мислим да је сада горе него 2019. или 2020. године, када је покренута операција „Гедеон“, у доба, рецимо тако, „привременог“ председника Хуана Гвајдоа, који је у почетку био признат од стране 61 земље, али је касније изгубио подршку. Тада је све било далеко горе — битка на мостовима, операција „Гедеон“ — све то је било кудикамо конфликтније него сада.
Осим тога, њима је сада нужна венецуеланска нафта, јер се ближи зима, а производња нафте им је веома ниска — производе много мање него што троше. И спремали су се да преко царинских механизама препродају — руску нафту и гас — Европи, по много вишим ценама. Али та трговинска шема постаје много тежа ако Венецуела захтева да они плате нафту коју купују. Они, пак, једноставно хоће да је узму, као што је Трамп о томе отворено говорио у својој кампањи: „Већ смо имали Венецуелу, шта се десило? Изгубили смо је у Бајденовој ери. Венецуела је била наша, та нафта је већ била наша“. Отворено је то рекао.
Дакле, очигледно је да нису успели ни у Трамповом првом мандату, ни сада, упркос свему што су радили током избора у јулу 2024. — укључујући коришћење Илона Маска, сателита и осталог — ипак нису успели победити народ и владу Венецуеле. Зато мислим да ће они наставити са претњама, а ми ћемо наставити да показујемо снагу и спремност на све.
Можда нас подвргну дубљем тесту као што су то урадили у Ирану, али као што је Исламска Република Иран имала одговор, тако ће имати одговор и Боливарска Република Венецуела.
