Др Роберта Гутијереза, академика и професора на Технолошком универзитету у Корехидору, Керетаро, замолили смо за коментар о обустави испоруке хуманитарне нафте Куби од стране мексичке владе.
Мексико и Куба су две земље испреплетене културом, политиком и историјом. Проистекле из шпанске колонизације, обе нације су кренуле својим дубоким путевима, посебно у XX веку, када је у мексичком случају избијање Мексичке револуције — прве у том веку — исковало политичке институције Мексика. У кубанском случају, након Револуције започете 1959. године, политичко осамостаљење од Сједињених Држава успело је упркос сталним притисцима „колоса са севера“. Управо у том смислу, обе нације имају још једну тачку подударности, мање драгу, али сталну: притисак Вашингтона приликом осмишљавања сопствених националних пројеката.
Мексички професор и бивши министар спољних послова Марио Охеда то детаљно описује у свом делу Домети и границе спољне политике Мексика: свака акција мексичке спољне политике мора узети у обзир неизбежну геополитичку тежину коју носи чињеница да дели границу са највећом војном и економском силом на свету.
Тако већ деценијама у својим одлукама мексичка дипломатија мора процењивати утицај својих акција изван граница, како би се избегла одмазда или чак отворене незаконите економске смицалице. То се већ догодило 1970-их година, када су јеврејски лобији бојкотовали мексичку владу и њене туристичке и инвестиционе пројекте, пошто је Мексико у Уједињеним нацијама гласао за проглашење ционизма обликом дискриминације. Или као што се десило 2000-их, када је посета председника Буша довела до тога да тадашњи мексички председник Висенте Фокс на деспотски начин испрати Фидела Кастра, вођу Кубанске револуције.
Мексико увек мора да уброји економске последице америчких одмазди, будући да је више од 80% спољне трговине усмерено ка Сједињеним Државама.
У 2026. години, када је Трампова администрација одлучила да економски угуши Кубу, Мексико је одлучио да помогне острву испорукама нафте по нарочитим ценама, као и хуманитарном помоћју, отворено пркосећи претњама Вашингтона о увођењу царина свима што подржавају острво. Умногоме зато што је то традиција практично свих мексичких администрација, које у овим акцијама проналазе унутрашњи легитимитет и регионално лидерство.
Одговор Сједињених Држава на ове мексичке акције је изузетан, јер су амерички привредници и инвеститори већ раније вршили притисак на сопствену владу, будући да царине могу бити контрапродуктивне за њихову сопствену економију. То такође узима у обзир мексичка влада, која користи прилику да помогне влади у Хавани у овом новом изазову што долази из Вашингтона.
