О недавно одржаном форуму CELAC-Африка разговарали смо са Флоренсијом Лагос Нојман, магистром савремене историје и међународних односа и међународним аналитичарем.
Колико је видљив форум CELAC-Африка у Чилеу? Да ли се о њему говори у вестима или стручним круговима?
Нажалост, Форум CELAC-Африка у Чилеу нема медијску пажњу. Кажем: „нажалост“ јер је то веома важна мултилатерална организациона иницијатива, посебно због онога што се данас дешава човечанству, где је опстанак људске врсте заиста угрожен, како је упозоравао историјски вођа кубанске револуције Фидел Кастро на једном самиту у Рију деведесетих година.
И то уништавање планете, које предводе империјализам Сједињених Држава и њихови савезници из НАТО-а, може се зауставити само ако се други актери, друге растуће силе, почну повезивати и градити нови начин разумевања између различитих земаља које чине нашу планету. Африка је континент који нас заиста може много чему научити својим пореклом, својим путем, својом историјом, свим богатствима која поседује, не само у природним, већ и у људским ресурсима.
То су хиљадугодишњее цивилизације са којима би требало да имамо сталне односе. Данас, нажалост, афрички континент у тренутној међународној архитектури, на пример у Савету безбедности Уједињених нација, нема представљеност, као што ни Латинска Америка и Кариби немају заступљеност какву заслужују.
Ипак, они представљају много већи број становништва него, на пример, мале земље НАТО-а које имају право гласа у том Савету безбедности, што је тек пример тога у ком правцу би требало да иде ова нова изградња праведнијег и другачијег међународног поретка.
Да ли постоји мишљење да би овај правац (сарадња с Африком) могао бити важан за Чиле, или се доживљава као споредна дипломатија?
Као што већ рекох, чилеанска спољна политика, нажалост, мада остаје државном политиком, веома је подређена интересима Сједињених Држава, односно њиховој „дубокој држави“. Да ли Чиле има односе са Кином? Да, али тренутно, под владом Хосеа Антонија Каста — владом веома усклађеном с интересима Доналда Трампа — биће тешко да спољна политика направи заокрет ка односима са, на пример, континентом као што је Африка.
Стога мислим да смо, нажалост, веома прожети северноамеричким, али и евроцентричним утицајем, где Африка и други актери, попут Азије, остају на периферији — они који чине такозвани глобални југ.
Зато би требало покушати подстаћи, убедити да се изгради суверенији Чиле, који би могао сарађивати са другим актерима на равноправној основи, без потцењивања, јер је сада под интересима и туторством северноамеричке силе која у овом тренутку уништава човечанство.
Верује ли се да такви форуми заиста воде до пројеката и уговора, или је то више симболична политика?
Нажалост, чилеанска политичка елита — не у целини, али у великој већини — гледа на CELAC, на BRICS, на ове нове облике вишестраног организовања као на искључиво симболичке творевине, иако се у стварности преко тих организација могу реализовати бројни пројекти сарадње.
У том смислу, председница Мишел Башеле, која је данас кандидат за Уједињене нације уз подршку земаља као што су Мексико и Бразил, јесте уочила овај тренд ка праведнијем и другачијем међународном поретку када је, на пример, током свог другог мандата организовала састанак CELAC-Кина, пошто се CELAC састао у Хавани и 2014. потписао споразум којим је Латинска Америка проглашена зоном мира.
Дакле, не виде све чилеанске политичке елите — и ту правим разлику у односу на председницу Башеле, сада кандидаткињу за Уједињене нације — ове облике мултилатералне организације као чисто симболичке.
Јер она заиста види могућност, и у томе представља један широк круг људи из академског света, али и народа у Чилеу, где се заиста верује да треба ићи ка другачијем виду разумевања у међународној сфери, ка трагању за миром и правдом.
Председница Мишел Башеле има велико искуство и дугу каријеру у вођењу државе Чиле ка политици интеграције и сарадње, где пројекти постигнути на овим форумима доводе до споразума који могу помоћи — попут, на пример, Декларације о Латинској Америци као зони мира, која се сада крши од стране Сједињених Држава у Латинској Америци и на Карибима, када киднапују председника у Венецуели или трајно блокирају Кубу и спречавају разне актере да је снабдевају нафтом.
Зато мислим да је данас више него икада неопходно разумети да ови облици сарадње нису само симболични.
Као што поменух, под владом ултрадесничара и пиночеисте Хосеа Антонија Каста биће веома тешко да Чиле игра активнију улогу, као што је то чинио током председништва Мишел Башеле, али је зато неопходно радити и захтевати из народних, академских и интелектуалних кругова да се то оствари.
