Зашто Милеј запошљава своје рођаке заобилазећи Макријев указ и како су одједном почеле репресије против демонстраната у једној од најслободнијих земаља на свету? Марсело Кениг, бивши члан аргентинског парламента, професор на Националном универзитету у Буенос Ајресу и директор Факултета друштвених наука на Националном универзитету Мар дел Плата де Мајо, посебно за издање „Два Југа” објашњава зашто је непотизам најмањи грех садашње власти, а борба против народног огорчења – изван граница морала.
Милеј је заобишао или фактички поништио Макријев указ, који је гласио да блиске рођаке не треба именовати на државне дужности. Председник је сâм именовао своју рођену сестру у Генерални секретаријат председника, док је председников секретар за штампу Адорни свог брата именовао у одбор директора једне од одбрамбених компанија са изврсном платом. Уопштено, не може се рећи да је једино што одликује ову власт буразерство. Главна критика на рачун владе је предаја суверенитета земље у њеном међународном зближавању са Сједињеним Државама, атак на раднике и њихова права и дејства против образовања. Тако да је буразерство најмања грешка коју влада прави.
Антинародна политика, спровођена од владе Хавијера Милеја приморава га да користи механизме цензуре и репресије. Механизми цензуре бивају истанчани или не баш, на пример, затварање Националне новинске агенције и њена „милитаризација“ како се радницима не би дозволио улазак, затварање система јавних гласила, „пражњење“ програма које производе или отворено мешање у неке програме који „блистали“ својом слободом мисли. Рецимо, ТВ канал Дипутадос, који је ових дана цензурисан током емитовања унутрашњих владиних дебата и скинут из етра, или конференција о државана једне од комисија Представничког дома, која је прекинута одлуком владе. Но, можда ајозбиљније и највише забрињавајуће у том процесу, барем за нас, јесте његова репресивна природа, јер је министарка безбедности успоставила протокол по коме се не сме протестовати на улицама у земљи са дугом традицијом народних митинга и маршева. Савршено је немогуће примењивати такве протоколе када се одржавају такви маршеви, на којима се протестује против смањења државних трошкова за храну за јавне кухиње за оне људе који се налазе испод границе сиромаштва или чак испод границе крајње беде.
Али, то се десило. Дошло је до репресија с учешћем огромног броја полицајаца Буенос Ајреса, с наређењем да се демонстранти уклоне репресивним дејствима, када не само тражили од демонстраната да с коловоза пређу на тротоаре, већ су их и непосредно пребијали, спопадајући чак и случајне пролазнике. То је заиста била демонстрација силе, апсолутно претеране, али она је повезана управо са идејом да на ово жестоко преустројство аргентинске привреде и губитак радничких права треба одговорити застрашивањем људи да изађу на улице.
