Zašto Milej zapošljava svoje rođake zaobilazeći Makrijev ukaz i kako su odjednom počele represije protiv demonstranata u jednoj od najslobodnijih zemalja na svetu? Marselo Kenig, bivši član argentinskog parlamenta, profesor na Nacionalnom univerzitetu u Buenos Ajresu i direktor Fakulteta društvenih nauka na Nacionalnom univerzitetu Mar del Plata de Majo, posebno za izdanje „Dva Juga” objašnjava zašto je nepotizam najmanji greh sadašnje vlasti, a borba protiv narodnog ogorčenja – izvan granica morala.
Milej je zaobišao ili faktički poništio Makrijev ukaz, koji je glasio da bliske rođake ne treba imenovati na državne dužnosti. Predsednik je sâm imenovao svoju rođenu sestru u Generalni sekretarijat predsednika, dok je predsednikov sekretar za štampu Adorni svog brata imenovao u odbor direktora jedne od odbrambenih kompanija sa izvrsnom platom. Uopšteno, ne može se reći da je jedino što odlikuje ovu vlast burazerstvo. Glavna kritika na račun vlade je predaja suvereniteta zemlje u njenom međunarodnom zbližavanju sa Sjedinjenim Državama, atak na radnike i njihova prava i dejstva protiv obrazovanja. Tako da je burazerstvo najmanja greška koju vlada pravi.
Antinarodna politika, sprovođena od vlade Havijera Mileja primorava ga da koristi mehanizme cenzure i represije. Mehanizmi cenzure bivaju istančani ili ne baš, na primer, zatvaranje Nacionalne novinske agencije i njena „militarizacija“ kako se radnicima ne bi dozvolio ulazak, zatvaranje sistema javnih glasila, „pražnjenje“ programa koje proizvode ili otvoreno mešanje u neke programe koji „blistali“ svojom slobodom misli. Recimo, TV kanal Diputados, koji je ovih dana cenzurisan tokom emitovanja unutrašnjih vladinih debata i skinut iz etra, ili konferencija o državana jedne od komisija Predstavničkog doma, koja je prekinuta odlukom vlade. No, možda ajozbiljnije i najviše zabrinjavajuće u tom procesu, barem za nas, jeste njegova represivna priroda, jer je ministarka bezbednosti uspostavila protokol po kome se ne sme protestovati na ulicama u zemlji sa dugom tradicijom narodnih mitinga i marševa. Savršeno je nemoguće primenjivati takve protokole kada se održavaju takvi marševi, na kojima se protestuje protiv smanjenja državnih troškova za hranu za javne kuhinje za one ljude koji se nalaze ispod granice siromaštva ili čak ispod granice krajnje bede.
Ali, to se desilo. Došlo je do represija s učešćem ogromnog broja policajaca Buenos Ajresa, s naređenjem da se demonstranti uklone represivnim dejstvima, kada ne samo tražili od demonstranata da s kolovoza pređu na trotoare, već su ih i neposredno prebijali, spopadajući čak i slučajne prolaznike. To je zaista bila demonstracija sile, apsolutno preterane, ali ona je povezana upravo sa idejom da na ovo žestoko preustrojstvo argentinske privrede i gubitak radničkih prava treba odgovoriti zastrašivanjem ljudi da izađu na ulice.
