Негде у југоисточној Боливији, у шумама близу Игере
Нас седамнаесторица пошли смо по веома слабој месечини; напредовање је било много напорно. У поноћ смо опет стали да се одморимо јер је било бескорисно да напредујемо даље. Чилеански радио пренео је цензурисану вест у којој се каже да има 1.800 војника који нас траже, наводећи да се зона у којој смо се склонили налази између река Асеро и Оро. Та вест је изгледа пуштена у етар да би нас преварили.
Након што је ово записао у дневник, између учесталих напада астме који су га и те ноћи ужасно гушили, осетио је велики умор. Покушао је да задржи дах, али му ни вежбе дисања више нису помагале. Тиштао га је притисак у грудима, мрачио му мисли, као да му је неко ставио камен на плућа и сео на њега.
Инхалатор му је уништен током борби, па му је преостала још само једна ињекција епинефрина који су званично повукли из употребе, мада га је он и даље користио. Устезао се цео дан да је употреби. Мучила га је зебња да су курира који му је увек доносио нове количине кортикостероида, ухапсили или убили.
Пет дана је прошло, а од њега ни трага ни гласа.
Док су остали герилци спавали, преморени од дугог марша и танке вечере, устао је са суве земље и спорим кораком се удаљио од групе. Ноћ је једино време када је могао да буде сам са собом.
Седећи наслоњен на дрво и с главом зароњеном између колена, колебао се. Уз тешко дисање покушавао је да сабере мисли и пронађе излаз из непријатељског обруча који се полако стезао око њих. Национална гарда боливијских ренџера била им је за петама, док се маневарски простор за скривање сваког дана све више сужавао услед све учесталијих америчких напада из ваздуха.
Пут се пружао ка Рио Грандеу и делти реке Њакауазу.
Страховао је да би опет могли да упадну у клопку, као пре месец дана када је на реци убијено девет герилаца заједно са Тањом Герилком. Десно је пут водио ка тромеђи Игера–Јагуеј–Пукара. Kроз Јагуеј су већ прошли, превртљви сељаци ни тада нису били одушевљени њиховим присуством, нарочито откако су из авиона бацали летке са његовим скицираним портретом. Навикнут на овакве ситуације, наслућивао је да сутрашњи дан може бити пресудан за наставак гериле.
Страха није било, само решености.
Шума му је била у крви. Та измештеност запатила се у његовом телу и уму, толико је година провео у њој да је осећао да га је сасвим променила. У њему се створило нешто шумско и примордијално, племенско и самачко. Нешто што је човека и цивилизацију враћало на почетак, у искон.
Све важно у његовом животу догодило се управо ту, у шуми.
Прва мисао о свету и шта је свет.
Прво путовање мотоциклом по Аргентини са школским другом Албертом Гранадом.
Први додир с лепрознима у Перуу, након кога је одлучио да живот посвети борби за слободу.
Алеиду, највећу љубав и супругу, упознао је у кубанским шумама Сијера Маестре.
Вест о рођењу првог сина Kамила дочекала га је током народних жетви шећерне трске у кубанској покрајини Пинар дел Рио, на које је одлазио викендима да свесрдно подупре индустријску реформу чији је био идејни творац.
Фидел га је у шуми прогласио Kомандантеом, равном себи.
У шуми је сазнао све тајне лекарског заната на начин на који не би никад могао да је радио у некој од градских болница.
Из шуме је кренуо у ослобађање Kубе и у офанзиву на Санта Kлару, последње Батистино утврђење.
Из шуме је дошао, и ако је могао да бира, нека у шуми дочека и свој последњи тренутак.
Шума је била свуда око њега. Пун Месец као огроман лампион светлео је у мраку. Провео је доста оваквих ноћи, ни сам није знао колико, али извесно је да је много више спавао под отвореним небом него код куће.
Алеида му је често била у мислима.
Питао се да ли јој је магнетофонска трака, на којој је снимао песме Пабла Неруде које јој је читао, стигла у Хавану. Замишљао је како их слуша док лежи на њиховој столици за љуљање док га њене мекане руке чешкају по коси.
Био је мислима у свом дому, показујући деци како се расклапа фотоапарат, објашњавајући шта је то камера опскура, уз обећање да ће заједно развити филм у мрачној комори. Kратак час фотографије прекинула је Алеида, позивајући их на ручак. Осмехнуо се на ту помисао и у свој дневник, уз испрекидане напада кашља, записао:
Ја сам мешавина пустолова и буржуја, с огромном љубављу према дому, али и чежњом да остварим оно што желим. Док сам боравио у својој бирократској шпиљи, сањао сам о томе да урадим ово што сам почео, а сада сањам о Алеиди и деци која незаустављиво расту. Kакву ли чудну представу морају имати о мени и колико ће им само бити тешко да ме једног дана воле као оца, а не као неко далеко обожавано чудовиште које воле само из осећања дужности.
Породица је живела у њему, иако су били раздвојени планинама и шумама. Што је више мислио на њих, то је одлучније желео да иде напред.
Од тих мисли отргло га је нечије кретање.
Подигао је главу стављајући прст на обарач. Ослушнуо је неколико тренутака, лагано устао и кренуо према тим корацима који су постајали све учесталији. Упозорио је непознатог да ће пуцати ако се не представи или не заустави, иако је знао да ни у ком случају неће опалити. Открио би свој положај, па је одлучио да га чека у заседи.
Kораци су били час мало бржи, час мало спорији, као да је неко трчао, па на моменте застајкивао. Kашаљ је престао, чуо је само ритам свог срца: дам-дам, дам-дам, и шуштање услед тог кретања које му је уносило немир. Стигао је до излаза из шуме, спустио се на земљу, и на коленима сачекао да тај неко избије на чистину.
„Стража је заспала. Будале, могу да нас побију овако…“, гунђао је себи у браду.
А онда се опет чуло одлучно корачање. Репетирао је пушку и уперио је ка пољани.
Недалеко од себе, угледао је покретни оклоп на четири ноге који се пресијава на месечини, претрчавајући мали брисани простор, а затим нестаје с друге стране шуме. У неверици што види џиновског армадила, одмахнуо је главом и закочио пушку.
Поново му је запиштало у грудима, обузела га је слабост.
Придржао се за дрво да се не би срушио, чврсто га је обгрлио прислањајући усне и чело на храпаву кору.
Морао је да употреби и последњу инјекцију.
Свитање је било још далеко, а нови дан био је нова борба.
(Лагуна, 2019)
Извор: Нови полис
