Скоро 60% аргентинских универзитетских наставника има плате с којим не могу да напуне своју потрошачку корпу. Другим речима, они се налазе испод границе сиромаштва. За Аргентину је ово ситуација какву земља није видела већ 20 година. Карлос Де Фео, генерални секретар Националне федерације универзитетских предавача (CONADU) – нарочито за „Два Југа“.
То је због жестоких резања буџета, готово преполовљених за шест месеци владавине Милејеве владе. Такве мере су везане за њихову одлуку да реализују „универзитетски пројекат“, који нема ничег заједничког са садашњим. Он представља модел универзитета с веома дубоким друштвеним виђењем и популарним односима с најугроженијим слојевима грађанства: пружање подршке за пријем, стипендирање, исхрану у универзитетским мензама, као и деловање универзитета у области образовања, здравства, подршка малој и средњој привреди, малим пољопривредним произвођачима , рад у области енергетике, путне инфраструктуре, обновљивим и необновљивим изворима енергије…
Идеја се састоји у томе да се створе универзитети који би били двоструко мањи од првобитних и двапут мањи од читавог научно-технолошког система Аргентине, а што је с оваквим резовима буџета очигледно немогуће остварити. Идеја је да имамо универзитет двоструко мање величине, а резање плата и буџета јасно упућују у том правцу, притом с критеријумом који није друштвени, не одговара потребама велике већине друштва. То је пре комерцијални критеријум, с којим универзитет функционише у мери у којој покрива интересе компанија или крупног капитала, што тешко да ће се десити у Аргентини, будући да велике компаније и крупни капитал имају своје истраживачке лабораторије у средишњим земљама, биле то САД, Европа или Јапан и тако даље, тако да универзитет нема обећавајућу будућност, као што ни Аргентина као целина нема обећавајућу будућност.
Јер, ових 60% предавача који су испод границе сиромаштва раде сваки дан не примајући социјалну помоћ. Наша земља је агроизвозник, продаје житарице, пољопривредне производе, стоку, рударство, неке ствари повезане с енергетиком, нафту, гас и још понешто, и ништа више. И данас од скоро 50 милиона Аргентинаца, овај модел може опслуживати тек мање од 20 милиона. Преосталих 30 или више биће искључено, наћи ће се испод границе сиромаштва, као веома рањиве групе становништва, без школске подршке, без здравствене заштите, с ниском разином инфраструктуре и услуга. Управо то покушавају успоставити у Аргентини с доласком крупних предузимача.
Да ли сте приметили да се председник, када путује, чак и не састаје ни са једним шефом државе, већ се пре састаје с великим бизнисменима? С Илоном Маском, на пример. То и јесте Милејев модел, који ће се на крају показати бесплодним.
