Последња званична утакмица између Аргентине и Хрватске одиграна је на Светском првенству у Москви (2018). Хрватска је победила 3-0, али то није била новодт; „новост“ је била да су хрватски играчи у свлачионици певали усташке химне и песме. На снимку који је поставио хрватски играч Дејан Ловрен види се како екипа слави победу од 3:0. На снимку се види како неколико музичара певају „Бојна Чавоглаве“, песму певача Томпсона, познатог по извињењу за фашистички усташки режим у Хрватској током Другог светског рата. Подробније – у материјалу Хозеа Шулмана, посебно за издање „Два Југа“.
Песма садржи фразу „За дом спремни“, слоган и поздрав хрватских усташа. Скандирање у свлачионици није изниман случај у хрватској момчади. Након што је балканска екипа завршила квалификације за Светско првенство 2014, средњи бранич Јосип Шимунић узвикнуо је исту фразу у микрофон, подржан разгневљеним навијачима на стадиону. ФИФА је дисквалификовала Шимунића на десет утакмица, укључујући и Светско првенство. А 2015. године УЕФА је казнила хрватски савез новчаном глобом од 50 хиљада евра и утакмицом без публике током европских квалификација због расистичких увреда са стране њених навијача. На том затвореном сусрету догодио се следећи скандал због свастике насликане на трави.
Усташе су организовале оружане јединице и бориле се против Совјетског Савеза и партизанске војске маршала Тита (касније оснивача комунистичке Југославије); на крају Другог светског рата добили су помоћ од ЦИА и Ватикана да избегну суђење, и многи од њих су нашли прибежиште у Аргентини. Због искуства тортуре и антикомунистичке идеологије, добро су примљени код тамошњих специјалаца.
Најважнији и најскривенији у званичној историји државног тероризма био је Анте Павелић, диктатор „независне државе Хрватске“. Стигао је новембра 1948. уз помоћ свог „пријатеља“ монсињора Д. Андреа, који му је обезбедио лажна документа и помогао му да створи владу у изгнанству (против Титове нове југословенске владе). Из тог разлога је створена „хрватска влада“. Павелића је подржавао још један ратни злочинац, Вјекослав Вранчић, а на кључним позицијама бивши начелник Ратног ваздухопловства Владимир Крац; тајни полицајац Горг Врантић; бивши командант армије генерал Јосип Томљановић; и бивши начелник државне полиције Радомил Верговић. На списку дошавших у престоницу Аргентине истакнути су и Динко Шакић и Антон Елез, команданти концентрационог логора Јасеновац, који су одиграли централну улогу у Павелићевом бекству.
Ови ратни злочинци су се формално или незванично придружили Специјалној јединици за борбу против комунизма, која је од 1930. године била непрекинутии простор за прикупљање информација, праћење, отмице, мучења и убиства комуниста и перонистичких револуционара. Није тешко замислити њихов утицај на оружане снаге, које су пре само неколико година жељно ишчекивале Хитлерову победу у рату.
Заправо, аргентинска влада је два пута одбила захтев југословенске владе за изручење да им се суди за ратне злочине.
Међу њима је био нико други до Оскар Иванишевић, Перонов лични лекар 1940-их и министар просвете. Био је амбасадор у Сједињеним Државама од 1946. до 1948. године. Касније је два пута био министар просвете, од 1948. до 1950. године, за време прве владе Хуана Доминга Перона, и од августа 1974. до августа 1975. године, за време владе Марије Естеле Мартинез де Перон…
Завршавам овај кратки подсетник напоменом да је на Универзитету Југ, Баија Бланка, ректор био Ремус Тету, такође фашиста, али румунског порекла, који је страсно преузео улогу прогона и убијања студената. Његов сопствени наоружани стражар у ходницима универзитета убио је студента не скривајући лице, звао се Вату Силеруело, а то је било 3. априла 1975. године…
