Др Владимир Гречић, Марко Лопушина: Срби у Боливији, Уругвају и Перуу

У Боливију и Уругвај наши људи су одлазили махом између два светска рата, док су Перу насељавали још у другој половини XIX века…

Боливија

У Боливију су наши досељеници, од којих је највећи број био са далматинских острва, долазили из Чилеа у периоду између два светска рата, када су Бабурица, Петриновић и Лукиновић продали своје руднике шалитре, па је један део наших људи, који је за њих радио и имао нешто уштеђевине, остао без посла и иселио се у Боливију, где је уложио новац у трговину, остајући тамо до данашњих дана. Бивши амбасадор СФРЈ у Боливији, Александар Демајо, поред осталог пише (1991) и следеће:

„У Ла Пазу је живео наш исељеник из Црне Горе, из Ријеке Црнојевића, Цветко-Цезар Петриновић. Бавио се изградњом путева, имао је једно од највећих боливијских грађевинских предузећа за нискоградњу, заједно са својим вредним синовима. Био је узор пословне упорности и марљивости, током целог живота у Боливији у коју је после Првог светског рата дошао као младић. Оженио се Црногорком из цетињске породице Ражнатовић“.

Грађењем путева и мостова и на висинама преко 4.500 метара бавили су се највише Црногорци, што није нелогично кад се узму у обзир сличности између опасних црногорских путева и терена у Боливији. У историју градње путева у боливијским Андима уграђена су и црногорска имена Дабетић, Ражнатовић, Селић, Костић…(Демајо, 1991). Међу успешним грађевинарима помиње се и Владимир Поповић из Београда, који је доста градио управо у Ла Пазу (Мишовић, 1993). Разуме се, наши људи у Боливији су се бавили и другим делатностима, нарочито трговином и хотелијерством. Они су живели углавном у Ла Пазу, Кочабамби и Оруру.

Уругвај

У Уругвај су се Срби досељавали, углавном, после Првог светског рата. Српски исељеници су потицали из Херцеговине. Готово су сви стизали у Монтевидео и у његова индустријска предграђа. Запошљавали су се у индустрији меса, грађевинарству, а мањи број се окренуо пољопривреди.

Наших људи има највише у Оруру, Унију и Потосију, а нешто мало и у Монтевидеу. Југословенских исељеника има до две хиљаде, од чега су око 90% Хрвати. Црногорци и Срби су се окупљали око Југословенског дома и фолклорног друштва „Братство“.

Перу

У Перуу је такође живео један број српских исељеника који се бавио углавном трговином. Већина је живела у главном граду Лими и његовој околини. Милан Петковић, из Боке Которске, основао је 1906. године Славјанско добротворно друштво. Заједно са потомцима, Југословена у Перуу има до пет хиљада. Сем Лиме, настањени су и у Калау и Керо де Паску. Данас су то имућни људи. Срби и Црногорци су годинама живели заједно са Хрватима, па је логично било и да постану чланови друштва „Дубровник“, чији је председник Иван Орлић Марачић, а благајник Милан Милојевић. Поред њих двојице, угледни бизнисмен и Србин је и Драги Несторовић, индустријалац меса, који је већ долазио у Београд. Наши исељеници у Јужној Америци су прву организацију Друштво славјанско од доброчинства створили баш у Перуу 1871. године. Из њега је 1906. године изникло у Калау и Славјанско добротворно друштво, чији су чланови били досељеници Црногорци и Срби.

Извод из књиге Сви Срби света Владимира Гречића и Марка Лопушине, Београд, 1994.