У свом мајском пакту, аргентински председник Хавијер Милеј је, између осталог, позвао на пензијску реформу која би „обезбедила одрживост система, поштовање према онима који су дали допринос и омогућила онима који желе да се придруже приватном пензионом систему“. Нови шеф државе постао је озлоглашен за невероватно кратко време, гурнувши земљу у хаос друштвених напетости. Публициста Карлос Вале прича шта се заправо крије иза безличних речи о „пензионој реформи“.
У то су такође умешани лудак и странци који окупирају земљу, иако многе жртве још увек не желе да у то верују; док одреагују, можда већ буде сувише касно. Брига Мартинеза де Хоза, Кавала, Менема, Макрија, а сада и Мајли, Капута и Стурценегера била је да заувек униште пензиони систем који је постојао до данас. Раније су то били пензиони фондови подељени по специјалностима. Систем је званично рођен у септембру 1904, када је донет Закон 4349, развијан је 1920-их година и јачан темељним напретком у деценији од 45. до 55. године. Између 1955. и 2003. претрпео је низ напада – од стране цивилних и војних влада – да би на крају био управљан преко аргентинског система приватних пензионих фондова (АФЈП), који беху праве мафијашке организације. Наплаћивали су високе камате и административне трошкове, пљачкали и бежали у иностранство са средстима којима је дужна била управљати држава.
Овај поступак, кориштен и подржаван од Менема и његове екипе нападача и пустошника народне својине, нанео је озбиљну штету која се наставља: пензионери примају мизерне мировине од неколико хиљада пезоса. Док се све то дешавало, привредници беху ослобођени од значајних процената онога што су морали уплаћивати на име пензијских доприноса, како би – посредно – уништили штедионице и будуће пензионере оставили без могућности; многи радници то никада нису могли да ураде.
Десетогодишње повећање старосне границе за одлазак у пензију и недостатак пензионих резерви постали су права катастрофа, онемогућивши одлазак десетина хиљада радника у пензију. Све је било права катастрофа док се Нестор, Кристина и Буду нису сагласили да ставе тачку на превару АФЈП-а повратом дела напљачканих средстава, чиме су накнадно допуњене резерве изворног аргентинског свеобухватног пензионог система. Кристина је створила СИПА и Фонд за јемчење одрживог развоја као поуздану подршку. Премда медији и мафијашко правосуђе све искривљују, памћење је од животне важности, јер смо жртвени јарци ових несрећних људи ми, пензионери и радници у целини. Овога пута лудаци и странци брзо делују како би нас изморили глађу (пошто не обраћају пажњу на свакодневну смрт хиљада деце широм Аргентине, док хегемонистички медији крију све, а посебно најјезивије ствари).
Данас више него икада морамо користити главу за размишљање и вежбање свог памђења у условима самоодбране, упозоравајући све на смртоносну штету коју нам наноси Милејево безумље.
