Iskopavanje litijuma i moguća opasnost po životnu sredinu pri eksploataciji ovog metala je bolna tema ne samo za Srbiju, već i za Argentinu. O situaciji s litijumom pitali smo Andresa Mačuku, sociologa i ekonomistu, nastavnika na Univerzitetu La Matanza i člana sindikata Suteba Matanza.
Rezerve litijuma u Čileu, Peruu, Argentini i Boliviji su najveće na svetu, a već postoje postrojenja za vađenje ovog važnog elementa, koji je, izgleda, usko povezan s već prilično važnim razvojem proizvodnje elektromobila, gde je aktivan kako biznismen Ilon Mask, poznat po svojim rizičnim ulaganjima, tako i Kina. Pre nekoliko nedelja stigao je brod sa hiljadama elektromobila za brazilsko tržište, obećavaju još jedan, što je stvorilo čitavu situaciju, koja predstavlja razumljiv deo globalne prirode ekonomske razmene. Evropska proizvodnja i tehnologije jako zaostaju za Kinom, a da ne govorimo o Sjedinjenim Državama, koje već dugi niz godina gube bitku za ekonomsku hegemoniju od Kine.
Dakle, naša zemlja je, ako ćemo ukratko, ugrađena u tradicionalnu ekonomiju poljoprivredne eksploatacije, odnosno stočarstva i ratarstva, prvenstveno soje, i onoga što je bilo u istoriji naše zemlje zahvaljujući ulozi koju je država imala u proizvodnji nafte, koja je protraćena kao rezultat privatizacije, sprovođene decenijama.
Vlada moje zemlje ide ka potpunoj privatizaciji energetskih preduzeća, naftnih kompanija. Zastoj u proizvodnji na naftnom polju Vaka Muerta, koji traje godinama, govori o prirodi argentinskih poslovnih grupa, prilično sporih, parazitskih u pogledu potreba za pomoćju sa strane države.
Tu je i pitanje ekstraktivizma, odnosno tradicionalne ekonomske linije diferenciranih agrarnih prihoda od izvoza žitarica, prvenstveno soje, prema proizvodnji nafte. U štampi se pojavljuju, doduše tek u zamecima, primeri ekstraktivističke eksploatacije kojoj se odupiru brojne zajednice i pokrajine zbog hidrauličnog frakturiranja, korišćenja vode i ekološkog uticaja gradova na okolinu.
Stoga se u medijima pojačava propaganda da će Milej u svom prijateljstvu s „Teslom“, posebno s Ilonom Maskom, pregovarati o mogućnosti ekonomskog razvoja kao rezultat ove politike privezivanja stranih kompanija koje su ovde, u Argentini, u skladu sa zakonodavnom osnovom, povezane s režimom stranih ulaganja, skraćeno nazvanim RIGI, što daje potpunu slobodu stranim kompanijama da izvlače, čak i uz pomoć strane tehnologije, dividende iz neobnovljivih resursa.
Takođe znam da se u svetu vodi debata o tome u kojoj meri će paradigmatska naftna energija ili energetska struktura biti potpuno, da tako kažem, odbačena, zaboravljena kada ceo sistem snabdevanja električnom energijom, uključujući i elektromobilski park, prestane da zavisi od zaliha nafte.
I pokreću se rasprave o tome da možda neće biti energetske autonomije u pogledu nafte. Mislim da svaka kompanija koja se bavi rudarenjem litijuma zna za ove debate, za tehnološku paradigmu koja ima svoje granice s obzirom na motiv profita, nedostatak planiranja i nadmetanje, a ne saradnju ljudi, ekonomskih regiona, nacionalnih država.
Stoga smatramo da je i za međunarodnu razmenu važno imati političke elemente suverene države; zemlje koje ih nemaju nalaze se u opasnosti, posebno po pitanju brige o životnoj sredini.
U Argentini se država po pitanjima rudarstva drži strože regulative od Čilea. Argentina po ovom pitanju nije kineski izbor, a s obzirom na ličnost Ilona Maska, sve ovo je zacelo sporan scenario.
