U Argentini narastaju akcije protesta protiv politike Havijera Mileja usmerene ka ograničavanju sredstava namenjenih obrazovanju i medicini.
U ponedeljak i utorak su bili zatvoreni skoro svi univerziteti u Buenos Ajresu, a profesori su u znak protesta ispred Kasa Rosada držali javnu nastavu.
U protestnu šetnju izašli su radnici pedijatrijske bolnice Garajan tražeći povišicu plata. Izdanje Dva Juga zamolilo je predavača i novinarku Anu Lauru Deluso da prokomentariše situaciju.
U istoriji Argentine, naročito od 1990-ih, bilo je nemalo slučajeva sa da su budžeti naučnika i predavača pljačkani u korist rastućeg poslovanja sve brojnije političke klase.
Postoje fotografije iz vremena predsednika Menema, gde ministar privrede šalje naučnike CONICET da peru sudove. Bila je to simbolična slika koja se i danas koristi da opiše politički proces koji je zemlju doveo do najveće krize u njenoj istoriji: čuvene 2001. godine i Marša praznih lonaca.
Vlada, međutim, nije pala zbog demonstracija naučnika, nastavnika i penzionera. Pala je kada je srednjoj klasi opljačkala dolare koje je držala u banci.
To su bile 90-te. Restrukturiranje države u okviru Vašingtonskog konsenzusa, odnosno njeno sužavanje i prenošenje funkcija na velike multinacionalne kompanije umetnuto je u globalni proces završetka Hladnog rata. Kraj istorije Frensisa Fukujame. Trijumf zapada.
Ovaj sistem nije imao protivnika. Urušavao se pod sopstvenom težinom počev od 2000. godine, dostigavši najdublju krizu 2008. godine u razvijenim zemljama.
I tu je nikla klica pokreta „ljutitih“ – građana koji branee svoja prava.
Danas, mada istu sliku vidimo kao tragičnu kopiju onoga što društvo nije bilo u stanju da nauči, kao neosetljivost svojstvenu njegovoj kulturi, međunarodni kontekst je drugačiji.
Međunarodni ekonomski sistem je u krizi, u terminalnoj fazi. Međunarodni poredak urušava se utoliko, ukoliko se ne odnosi na strukturu međunarodnog sistema, to jest na raspodelu bogatstva, već na vrednosti na kojima se ta struktura zasniva.
Ne znamo gde će se ovaj svetski poredak organizovati. Henri Kisindžer je 2016. rekao da se možemo kretati ka sistemu bez ikakvog reda.
U tom kontekstu, ništa ne jemči da će protesti imati iste rezultate kao 90-ih: predlog države dobija opkladu, što će dovesti do toga da će mladić radije biti fudbaler, nego naučnik koji traži lek za rak.
Možda je drugi način procene ove situacije shvatanje da rezultati više ne zavise isključivo od unutrašnjeg delovanja različitih sektora. Naučite da na ove procese gledate kao na bleskove svetlosti u različitim delovima sveta, kako biste stvorili sliku koja postepeno menja vrednosti na kojima će se zasnivati društva budućnosti.
Biće od vitalne važnosti da se zapitamo ŠTA JE DOBAR ŽIVOT.
Možda bi trebalo obići te demonstracije i pitati mlade šta je za njih dobar život. I tu ćemo dobiti odgovor na pitanje kuda naginje Novi svetski poredak.
