Чимо се користи за утаживање глади, спречавање жеђи, ублажавање умора, чимо окрепљује и даје енергију, а ако то није довољно, нанесе ли се на кожу, одбија змије; ето неких својстава која му приписују они што га употребљавају.
Истраживачи тврде да порекло чимоа датира пре отприлике 6000-8000 година. Док наши старци и старице тврде да је створен у лековите сврхе и да су га шамани одувек користили за исцељивање. Тако да и једни и други истичу да је то резултат процеса експериментисања које је током времена спроводила култура Индијанаца.
Књиге хроника европских конквистадора говоре да су староседеоци венецуеланских земаља пре свог доласка на континент ронили у лагуни Урао и вадили слане каменове које су после дробљења неколико пута мешали под ватром с листовима дувана, који су, осим тога, додавани у воду. Додавали су пепео од осушених кора банане; када би смеса била готова, држали су је у листовима и, кад би огладнели током шетњи или излета, жвакали порцију чимоа.
Такође се прича да су урођеници Кристифору Колумбу и његовој посади као дар добре воље и добродошлице нудили ел чимо, који су они брзо научили да користе.
Али шта је то чимо?

Чимо се добија од течности која се ослобађа из листа дувана када се кува док не образује црни желе или пасту, оштра укуса и мириса слична избељивачу; жваће се као жвакаћа гума, па се испљуне. Приликом жвакања изазива стално лучење слине. Неки га људи, када га први пут користе, прогутају, што изазива стомачне тегобе, вртоглавицу и у неким случајевима повраћање.
Чимо служи за утаживање глади и жеђи, производи енергију, отклања умор, одгони змије, лечи убоде оса, пчела и других инсеката, скида прехладу, изазива еуфорију и повишено расположење, а користи се и као противупално средство. Такође помаже у ублажавању зубобоље када се нанесе непосредно на десни.
Без жеље да бранимо дуван или цигарете, којих, као што знамо, пушење не само да изазива рак, већ може оштетити готово сваки орган у телу, укључујући плућа, срце, крвне судове, гениталије, уста, кожу, очи и кости, подсећамо да чимо потиче управо од природног лишћа дувана.
Процес припреме
Иако се ел чимо приписује народу Анда, добро је познат широм Венецуеле, посебно у државама Тачира, Мерида, Трухиљо, Баринас, Кохедес, Португеса, Апуре, Лара и Јаракуј, Зулија.
За производњу 1 кг чимоа утроши се око 10 кг листа дувана, па је његова концентрација 10 пута већа и јача. Ниво пХ у чимоа може варирати од 8,5 до 10, при чему проценат никотина достиже 60%.
Ел чимо, као што смо већ споменули, у зависности од региона у коме се прави, има различите препарате. Овом приликом ћемо поменути три удаљена места на територији Венецуеле:
1) У низијској зони Баринас му се додају змајево дрво и гуасимо голаћ. Змајево дрво су користиле древне цивилизације у средњем веку и наши староседеоци, и сматрало се магичним дрветом јер се његов сок, када је изложен ваздуху, претвара у црвену течност звану „змајева крв“, која, када се осуши и претвори у прах, служи за лечење чирева, крварења и других болести, јачање десни и чишћење зуба. Поред својих лековитих својстава, користи се као боја и лак за дрво. Ел гуасимо, такође познат као гуасима, каулоте, тапакуло или маџахуа, је дрво средње величине пореклом из Америке које се користи као природни лек за лечење болова у стомаку, грчева и губитка косе.
2) У држави Боливар, у јужном делу реке Ориноко, припрема се уз додатак меласе. Меласа је паста или вискозни сируп што настаје припремањем сока од слатке трске, који се добија кувањем шећера.
3) У држави Мерида, делу региона коме приписују зачетке чимоа у Венецуели, као посебан састојак додају се сô и пшенично брашно. Ова сô се вади из лагуне Урао, и с тим састојком чимо производи више пљувачке код оних који га употребљавају; док пшенично брашно доприноси пастозном изгледу производа.
Извор: Цоррео дел Алба