У Аргентини нарастају акције протеста против политике Хавијера Милеја усмерене ка ограничавању средстава намењених образовању и медицини.
У понедељак и уторак су били затворени скоро сви универзитети у Буенос Ајресу, а професори су у знак протеста испред Каса Росада држали јавну наставу.
У протестну шетњу изашли су радници педијатријске болнице Гарајан тражећи повишицу плата. Издање Два Југа замолило је предавача и новинарку Ану Лауру Делусо да прокоментарише ситуацију.
У историји Аргентине, нарочито од 1990-их, било је немало случајева са да су буџети научника и предавача пљачкани у корист растућег пословања све бројније политичке класе.
Постоје фотографије из времена председника Менема, где министар привреде шаље научнике CONICET да перу судове. Била је то симболична слика која се и данас користи да опише политички процес који је земљу довео до највеће кризе у њеној историји: чувене 2001. године и Марша празних лонаца.
Влада, међутим, није пала због демонстрација научника, наставника и пензионера. Пала је када је средњој класи опљачкала доларе које је држала у банци.
То су биле 90-те. Реструктурирање државе у оквиру Вашингтонског консензуса, односно њено сужавање и преношење функција на велике мултинационалне компаније уметнуто је у глобални процес завршетка Хладног рата. Крај историје Френсиса Фукујаме. Тријумф запада.
Овај систем није имао противника. Урушавао се под сопственом тежином почев од 2000. године, достигавши најдубљу кризу 2008. године у развијеним земљама.
И ту је никла клица покрета „љутитих“ – грађана који бранее своја права.
Данас, мада исту слику видимо као трагичну копију онога што друштво није било у стању да научи, као неосетљивост својствену његовој култури, међународни контекст је другачији.
Међународни економски систем је у кризи, у терминалној фази. Међународни поредак урушава се утолико, уколико се не односи на структуру међународног система, то јест на расподелу богатства, већ на вредности на којима се та структура заснива.
Не знамо где ће се овај светски поредак организовати. Хенри Кисинџер је 2016. рекао да се можемо кретати ка систему без икаквог реда.
У том контексту, ништа не јемчи да ће протести имати исте резултате као 90-их: предлог државе добија опкладу, што ће довести до тога да ће младић радије бити фудбалер, него научник који тражи лек за рак.
Можда је други начин процене ове ситуације схватање да резултати више не зависе искључиво од унутрашњег деловања различитих сектора. Научите да на ове процесе гледате као на блескове светлости у различитим деловима света, како бисте створили слику која постепено мења вредности на којима ће се заснивати друштва будућности.
Биће од виталне важности да се запитамо ШТА ЈЕ ДОБАР ЖИВОТ.
Можда би требало обићи те демонстрације и питати младе шта је за њих добар живот. И ту ћемо добити одговор на питање куда нагиње Нови светски поредак.