У овим примерним данима управног сиротанства, медијски представник најпревртљивијег левоидног крила, син „птичице“, а именом Хуан Грабоис, ухваћен је приликом посете која је за многе његове присталице (али не и за мене) у најмању руку спорна — цару међународне фашистичке шпијунаже, Питеру Тилу.
И не говоримо о неком обичном медијском статисти: Грабоис има искуство у покретима народне економије и синдикатима. Управо због тога га у унутарполитичкој борби не мали број лидера сматра убаченим агентом, а овај тајни сусрет на којем је затечен само би потврдио ту сумњу. Велико питање је: да ли је ухваћен случајно или због издаје од стране „пријатељске ватре“?
Неке пероновинарске верзије (није грешка у куцању) приписале су ту „случајност“ фанатизму обојице према фантастичном роману Господар прстенова.
Паралела:
Пре извесног времена написах текст у којем повукох паралелу са причом из цртаног филма о морнару Попају, који је требало да подстакне децу да једу спанаћ. Полазећи од тога, усудио сам се устврдити да је серија Робокап била усмерена на распаљивање дечје маште, како би деца пожелела да носе карактеристичну опрему репресивних снага.
Јер, да речемо… у ком тренутку се жеља честитих људи да буду полицајци, како би чували радни народ, претвара у жељу да га лемезају пендрецима, трују сузавцем и садистички подјармљују? Усудио бих се кас’ти да у подсвести, скривена, обитава она слика „полицајца“ који не размишља, испод шлемова што испирају мозак.
Повратак на тему:
На исти начин, чини се да фантазија поново успева да поремети природне токове. Дечак Хуан, рођен у „задњем дворишту“, и дечак Питер, из самопроглашеног „првог света“, прескачу упореднике, подневке и друге невидљиве зидове помоћу мотке британског писца Џ. Р. Р. Толкина, аутора поменуте фантазије.
Дечак Питер је својој компанији за шпијунажу и кршење права дао име Палантир (што би требало да значи „они који виде издалека“, а у причи Енглеза то су неуништиве кристалне кугле). А дечак Хуан је, како кажу његови пријатељи, радио превод поменуте бајке. И то је, наводно, изнедрило сусрет који Грабоис (син птичице) одбија да објасни.
Идеја да дечје фантазије могу деловати као симболичка подлога политичких склоности разумљива је, али, у овом случају, чини се да служи помирењу тобоже дибидуз супротстављених ставова. Или нам ово служи да потврди мрске сумње у идеолошке лажи? Или би, у сваком случају… требало да проучимо метапоруку Господара прстенова како бисмо открили његову праву сврху?
Без сумње, овај „противполитички“ феномен покреће све врсте најгорих спекулација. За сада ја, када су у питању дечје фантазије, више волим да се огледам у заносним причама Капетана Пилуса и морнара Кокита, који нам увек јасно стављаху до знања да је све то измишљотина, учећи нас да препознамо апсурд, како бисмо из њега могли да изградимо сопствено мишљење.
Надам се да ћете ми ви рећи своје мишљење, или у недостатку истога, неко туђе и унапред припремљено.
Извините, људи. Ја сам Енрике Бокс, др Црна Овца.
(Стручњак за оно о чему нема појма)
Извор: El Ovejo Negro
