О стању у Хондурасу неколико месеци после више него сумњивих избора питали смо нашег сталног сарадника — политиколога, социолога, правника, педагога и писца Фредиса Леонела Мартинеза Пастрану. Његов опис стања показао се изненађујуће сличним ономе што живимо у Србији, те стога пре самог чланка читаоцима дајемо на увид и његово пропратно писмо, без икаквих измена — прим. ур. Два Југа.
Браћо, надам се да је код вас све добро и да нижете успехе. Волео бих, такође, знати како је у вашој земљи, у вашој отаџбини, како се носите с овом империјалистичком лавином, која, будући да је у опадању, постаје све насилнија и чак жели да нас одстрани. Мислим да је наша ситуација у Хондурасу производ тог међународног престројавања моћи.
Овде, у Хондурасу, стање је веома тешко… управо јуче написах нешто како не бих директно нападао, али да ипак изложим у каквој се ситуацији налазимо. Послаћу вам то, процените и видите да ли заслужује пажњу.
Стање је такво да постоји незваничан, али веома осетан прогон социјалних покрета. Десила се снажна демобилизација и медијска офанзива — реч је о томе да се когнитивни рат значајно појачао. Не постоји ниједан телевизијски канал нити медиј који доводи у питање мере попут неоправданих и противуставних политичких процеса које спроводи држава. Један од главних промотера тога је кандидат за председника који није постао председник, није учествовао на изборима, али је успео да утиче на изборни савет, како би постао посланик — говоримо о Хорхеу Каликсу. Закон забрањује да неко ко је већ био кандидат поново учествује на други начин, али он то ипак чини.
Ту је такође и неоправдани поступак против Марлона Очое, једног од чланова изборног савета, само зато што је од самог почетка указивао на неправилности унутар тог тела. Али народ у целини највише трпи — ми који имамо само свој рад као капитал, јер услови постају све тежи. Ја сам, на пример, био државни службеник и већ сам отпуштен.
Цене горива су порасле — са 103 на 137, на пример за „супер“ бензин. Превоз је поскупео између 20 и 35%, а то се осећа и у продавницама и на пијацама. Све је то повезано са фрагментацијом стварности, знања и истине. Стога вам и шаљем следећи текст, под насловом
Када се истина распарча: читање Хондураса кроз „1984.“
У тренуцима највећих политичких напетости, какве тренутно пролази Хондурас после изборног процеса и догађаја који се развијају 2026. године, на коцки није само управљање државом. Оно што се заправо доводи у питање јесте нешто дубље: способност једног друштва да препозна, изгради и одржи заједничку представу о истини. Када та истина почне да се распарчава, демократија више не слаби због деловања силом, већ почиње да се урушава услед пометње.
Дело „1984.“ остаје кључна полазна тачка за разумевање оваквих прилика. Оно не описује само ауторитарни режим, већ упућује сложеније упозорење: власт се не учвршћује само непосредним угњетавањем, већ контролом језика, манипулацијом памћењем и увођењем неизвесности у свакодневни живот. Другим речима, није реч само о наметању једне верзије стварности, већ о слабљењу колективне способности да се она позна.
У хондурашком контексту ова разматрања добијају посебну актуелност. Наративи који прате изборне процесе, као и такозвани „политички процеси“, често не разјашњавају чињенице. Напротив, они производе више тумачења, супротстављене верзије и трајан осећај сумње. То није безначајно.
Када истина престане да буде заједничка полазна тачка, грађани губе кључни ослонац за доношење промишљених одлука. Једно од најсабласнијих упозорења Џорџа Орвела јесте да власти није потребно да сви верују у лаж — довољно је да нико не буде потпуно уверен у истину.
У савременом свету ово помаже да се разуме због чега пометња може бити подједнако делотворно политичко средство као и принуда. У окружењу у којем све делује релативно, способност критичког преиспитивања слаби, а учешће постаје неизвесније.
Овоме се придружује још један тих, али пресудан елемент: страх. Не нужно отворени страх од репресије, већ свакодневни, распршени страх — од губитка посла, од обележености, од искључености. У земљи где многи зависе од државе, овај страх не утиче само на појединачно понашање, већ ограничава и могућност заједничког деловања.
То доводи до аутоцензуре која, и без непосредне принуде, сужава простор за изражавање и дебату. Демократија може задржати спољашње облике, док се њен суштински садржај празни. Слобода изражавања формално постоји, али је у пракси ограничена.
Истовремено, распарчаност друштва додатно продубљује проблем. Политичке поделе, неповерење и недостатак дијалога отежавају изградњу организованог грађанства. Подељено друштво има мању снагу деловања и постаје подложније манипулацији.
Још један ризик је постепена нормализација оваквих појава. Када неизвесност постане стална, друштва се на њу навикавају. Оно што би некада изазвало огорчење — постаје свакодневица. То смањује критичку свест, слаби колективно памћење и ограничава способност да се замисле алтернативе.
Ипак, признавање ових ризика не значи прихватање фатализма. Оно, напротив, отвара могућност деловања. Историја и критичко мишљење показују да је и у тешким условима могуће градити одговоре из самог друштва — не увек кроз велике протесте, већ и кроз тише, али значајне процесе.
Јачање критичког мишљења, обнова простора за дијалог и подстицање заједничког организовања представљају кључне кораке. То значи прелазак са реактивног на активно грађанство — оно које анализира и делује на основу сопственог разумевања стварности. У том процесу, колективно стварање знања постаје најважнијим оруђем за супротстављање дезинформацијама и обнављање поверења.
За оне што живе у економској несигурности или зависе од рада у државном сектору, изазов је још већи. Не ради се о заузимању става којим се угрожава лична или породична стабилност, већ о проналажењу начина деловања у оквиру могућег — кроз образовање, заједничко промишљање и учешће у локалним иницијативама. Ово су оствариви путеви к утицају без сувишног ризиковања.
Најважнија поука из „1984.“ није само упозорење на опасности власти, већ значај очувања способности мишљења. Када друштво изгуби ту способност, сваки облик надзора постаје лакши. Но, када грађани очувају критичко мишљење, чак и у тешким условима, отварају се могућности за промену.
Хондурас није осуђен да понови најмрачније сценарије, описане у књижевности, али се суочава с изазовом да не занемарује знаке који указују на крхкост његове демократије. У времену када се истина чини раскомаданом, највећи чин колективне одговорности је настојати на њеном тражењу, грађењу и одбрани.
Јер, на крају крајева, питање није само у томе ко има моћ да одреди шта је истина, већ да ли је друштво спремно наставити с њеним преиспитивањем.
