Колико је Мексико заиста спреман да изађе из сенке своје економске зависности од Северне Америке и окрене се новим партнерствима? Да ли форум CELAC-Африка представља реалну шансу за продубљивање сарадње или остаје у домену амбициозне, али ограничене дипломатије? О томе за Два Југа пише др Роберто Гутијерез, професор Технолошког универзитета Корехидор у Керетару, указујући на структурне препреке, али и потенцијале мексичке спољне политике.
Може се закључити да Мексико није ставио нагласак на своју спољну политику у смислу јачања веза са Африком из из читавог низа геополитичких разлога.
Међу најважнијима је чињеница да је спољнополитички интерес превасходно усмерен на регион Северне Америке, пре свега због снажне трговинске међузависности са Сједињеним Државама, што се огледа у томе да су ове две земље једна другој најважнији трговински партнери. За Мексико се та ситуација учврстила почетком XX века, док је за Сједињене Државе јужни сусед постао први трговински партнер у контексту пандемије ковида-19 и последица њиховог трговинског рата против Кине.
Ова ситуација у великој мери објашњава зашто, упркос покушајима Мексика да учврсти односе са другим регионима и континентима, економски фактор условљава и обликује нагласке његове спољне политике.
Јарки пример је учешће Мексика у неким међународним форумима. Заједно са Венецуелом Уга Чавеза, Мексико је учествовао у стварању Заједнице латиноамеричких и карипских држава (CELAC), најважнијег политичког форума региона у XXI веку. Међутим, овај напор је ослабљен како унутрашњим поделама у Латинској Америци, тако и снажном економском везаношћу Мексика за Северну Америку.
Ако се то дешава чак и у региону у којем Мексико има запажен геополитички утицај, онда је пројектовање сличних иницијатива у другим деловима света још сложеније. Што се тиче Африке, Мексико има свега девет амбасада у неким земљама континента како би се бавио питањима везаним за пројекцију својих интереса и заштиту својих држављана. Географска, регионална, па и геополитичка удаљеност чине део разлога који отежавају веће приближавање.
Међутим, ово творце спољне политике Мексика не би требало да доведе до песимистичких ставова. Напротив, то би могло представљати прекретницу за стврање могућности, неопходних за диверзификацију и побољшање разумевања међу земљама глобалног Југа.
Разумевање ових ограничења може допринети разради стратегија за подстицање стварања нових простора сарадње у условима савремених геополитичких промена.
