Oružani ustanak nije započeo jednom naredbom, jednog dana i na jednom mestu. Izrastao je postepeno iz niza lokalnih sukoba tokom leta i jeseni 1926. godine. Najpre su vernici čuvali hramove; zatim su se suprotstavljali njihovom preuzimanju i popisu; usledili su prvi pucnji i žrtve, a potom su se pojavile naoružane grupe koje više nisu samo branile pojedinačne crkve, već su počele da se otvoreno sukobljavaju sa federalnom vojskom.
Pre sto godina u Meksiku je započeo jedan od najkrvavijih, ali izvan Latinske Amerike danas relativno malo poznatih verskih sukoba XX veka. U istoriji je ostao poznat kao Rat kristerosa (Guerra Cristera) ili jednostavno Kristijada (Cristiada)1. Od 1926. do 1929. godine veliki deo središnjeg i zapadnog Meksika postao je poprište oružane borbe između federalne vlasti i katoličkih ustanika, nazvanih kristerosi po njihovom karakterističnom pokliču: „¡Viva Cristo Rey!“ — „Živeo Hristos Car!“
Koreni ovog sukoba, međutim, sežu dublje od 1926. godine. Posle Meksičke revolucije (1910-1917), novim Ustavom, proglašenim 5. februara 1917. godine, uspostavljen je izrazito sekularan model države, uz niz odredaba kojima je strogo ograničeno delovanje verskih zajednica, a u stvarnosti pre svega Katoličke crkve, kojoj je pripadala ogromna većina stanovništva. Posebno su značajni članovi 3, 5, 24, 27. i 130. Ustava. Član 3. propisivao je svetovni karakter obrazovanja i isključivao versku nastavu iz osnovnih škola; verske organizacije i sveštena lica nisu mogli da osnivaju niti vode osnovne škole. Član 5. nije dozvoljavao osnivanje monaških redova, odnosno zajednica zasnovanih na trajnim verskim zavetima. Član 24. garantovao je slobodu verskog uverenja, ali je javno bogosluženje ograničavao isključivo na hramove, koji su se nalazili pod nadzorom državnih vlasti. Posebno dalekosežne posledice imao je član 27., kojim je Crkvi oduzeta mogućnost da poseduje ili upravlja nepokretnom imovinom. Hramovi i druga crkvena zdanja smatrani su vlasništvom države (odnosno nacije, kako su zakonodavci to formulisali), koja je odlučivala koja od njih mogu biti korišćena za bogosluženje. Najneposrednije mešanje države u unutrašnji život Crkve omogućavao je, međutim, član 130. Ovim članom Ustava nije se priznavao pravni subjektivitet crkvama kao verskim zajednicama, dok su sveštenici tretirani kao lica koja obavljaju profesiju i kao takvi neposredno podvrgnuti državnim propisima. Saveznim državama bilo je dozvoljeno da same određuju najveći dozvoljeni broj sveštenika, a svešteničku službu mogli su da obavljaju isključivo Meksikanci po rođenju. Ova odredba imala je za posledicu dodatno smanjenje broja sveštenika, budući da je u Meksiku delovao i značajan broj sveštenika stranog porekla, među kojima je naročito bilo onih iz Španije i drugih zemalja. Sveštenici, osim toga, nisu imali aktivno ni pasivno biračko pravo, nisu smeli da se politički organizuju niti da na javnim ili privatnim skupovima kritikuju Ustav, državne vlasti ili vladu.
Odredbe Ustava nisu od početka svuda primenjivane istim intenzitetom. Do presudnog zaoštravanja došlo je za vreme predsedničkog mandata generala Plutarka Elijasa Kaljesa (Plutarco Elías Calles)2, koji je bio na čelu Meksika od 1924. do 1928. godine. Kaljes je odlučio da antiklerikalne odredbe Ustava sprovede dosledno i da za njihovo kršenje uvede konkretne krivične sankcije. Tako je 1926. donet zakon kojim je reformisan Krivični zakonik u pitanjima verskog kulta i spoljašnje crkvene discipline, u istoriji poznat kao Kaljesov zakon (Ley Calles). Donet 14 juna, a stupio na snagu 31. jula 1926. godine, zakon je sadržao 33 člana kojima su propisane kazne za kršenje ustavnih ograničenja u oblasti vere. Njime su, između ostalog, kažnjavani vršenje svešteničke službe bez ispunjavanja državnih uslova, verska nastava u školama, monaški život zasnovan na zavetima i druga postupanja koja su bila u suprotnosti sa antiklerikalnim odredbama Ustava. Ovim zakonom su norme koje su od 1917. već postojale na ustavnom nivou dobile i neposredan kazneni mehanizam za njihovo sprovođenje.
Od mirnog otpora do oružanog ustanka
Uprkos sve oštrijem sukobu sa državom, meksička crkvena jerarhija u početku nije želela oružani obračun. Nastojalo se da se sporne odredbe izmene mirnim putem i pravnim sredstvima i da se vlast navede na popuštanje bez pribegavanja nasilju. U tom otporu posebno mesto pripalo je katoličkim laičkim organizacijama, koje su tokom prethodnih godina razvile široku mrežu među meksičkim stanovništvom. Najznačajnija među njima bila je Nacionalna liga za odbranu verske slobode (Liga Nacional Defensora de la Libertad Religiosa — LNDLR), osnovana u Meksiko Sitiju marta 1925. godine. Liga je nastojala da objedini različite oblike organizovanog katoličkog delovanja, a važnu ulogu imale su i organizacije poput Katoličkog udruženja meksičke omladine (Asociación Católica de la Juventud Mexicana — ACJM), Vitezova Kolumba (Caballeros de Colón), kao i različita udruženja katoličkih žena.
Sredstva borbe u prvoj fazi bila su građanska i nenasilna: javni skupovi, štampanje i deljenje proglasa, prikupljanje potpisa, peticije državnim institucijama i ekonomski bojkot. Katolici su pokušali da iskoriste i put koji im je ostavljao sam politički sistem. U septembru 1926. godine Kongresu je upućen zahtev za izmenu spornih ustavnih odredaba, iza kojeg je stajala ogromna mobilizacija vernika — prikupljeno je oko dva miliona potpisa, u zemlji koja je tada imala svega oko 15 miliona stanovnika. Međutim, ni toliki broj potpisa nije doveo do promene državne politike. Kongres je zahtev odbacio, pozivajući se, između ostalog, na nedostatak pravne sposobnosti episkopata da podnosi takvu političku peticiju. Drugo značajno sredstvo mirnog pritiska bio je ekonomski bojkot. Katolici su pozivani da kupuju samo ono što im je neophodno, da se uzdržavaju od odlaska u bioskope, pozorišta i druga mesta zabave, da izbegavaju luksuznu robu i na taj način smanje potrošnju i prihode od kojih je korist imala i država. Zamisao je bila jednostavna: ako milioni vernika ograniče svoje učešće u privrednom životu, vlast će osetiti ekonomsku cenu svoje verske politike. Bojkot nije svuda imao isti uspeh, ali se u pojedinim delovima zemlje njegov uticaj snažno osetio. Američki konzularni izveštaji iz Gvadalahare svedoče da je već početkom avgusta 1926. godine došlo do naglog pada potrošnje i osetnog usporavanja privredne aktivnosti. Prema oceni istoričara Dejvida Bejlija, koji se oslanja na ove izveštaje, u Halisku je bojkot bio „izuzetno efikasan“: krajem prve nedelje avgusta ulice Gvadalahare bile su gotovo bez privatnih automobila, dok su se pojedine trgovine suočavale sa ozbiljnim teškoćama3. Istovremeno, savremenici su upozoravali da se sve ekonomske teškoće nisu mogle pripisati isključivo bojkotu, a njegov efekat bio je daleko izraženiji u oblastima sa snažnim katoličkim pokretom nego u drugim delovima zemlje. Ipak, ekonomski bojkot pokazao je da verski sukob više nije bio samo spor između predsednika i episkopata, već pitanje koje je moglo da pokrene i organizuje veliki deo meksičkog društva.
Najdramatičniji korak tek je usledio. Posle savetovanja sa papom Pijem XI, meksički episkopat je 25. jula 1926. objavio Zajedničku pastirsku poslanicu. Biskupi su saopštili da pod uslovima koje je nametao novi zakon više nije moguće slobodno obavljati svešteničku službu. Zato su odredili da se, počev od 31. jula 1926. godine, kada je Kaljesov zakon stupao na snagu, u svim hramovima Meksika obustavi javno bogosluženje koje zahteva prisustvo sveštenika. Odluka je doneta uz saglasnost pape Pija XI. Vest je među vernicima izazvala potres. Poslednji dani jula pretvorili su se u svojevrsni oproštaj od normalnog crkvenog života. Ispred hramova stvarali su se dugi redovi ljudi koji su želeli da se ispovede i prime Svete tajne dok je to još bilo moguće. Crkve su bile prepune vernika koji su dolazili na poslednje mise pre stupanja novih mera na snagu. Ono što je do tada izgledalo kao politički i pravni sukob države i Crkve odjednom je ušlo u najintimniji prostor života običnih ljudi: više nije bilo izvesno kada će ponovo moći javno da prisustvuju misi, pristupe ispovesti ili u svom parohijskom hramu proslave Svete tajne koje su pratile najvažnije trenutke njihovog života, krštenje, venčanje.
U ponoć 31. jula nastupio je trenutak koji će se duboko urezati u kolektivno sećanje meksičkih katolika. Odslužena je poslednja misa nakon koje su Sveti Darovi uklonjeni iz tabernakula4, a hramovi su ostali bez evharistijskog prisustva na koje su vernici vekovima bili naviknuti. Na pojedinim ispražnjenim tabernakulima pojavile su se reči: „No está aquí“ — „Nije ovde“. One su se odnosile na Hrista i izražavale osećanje vernika da je sa prestankom evharistijskog bogosluženja iz njihovih hramova nasilno iščupano samo središte crkvenog života. Sledećeg dana, 1. avgusta 1926. godine, u Meksiku je osvanula nedelja bez služenja mise, utihnula su crkvena zvona koja su pozivala vernike na bogosluženja. Tako nešto u zemlji sa snažno izraženim katoličkim identitetom još se nikada nije dogodilo za četiri stoleća njene hrišćanske istorije. Prvih dana avgusta širom Meksika zavladalo je osećanje opšte žalosti. Hramovi su ostali otvoreni, ali je njihov liturgijski život utihnuo. Sveštenici će, rizikujući svoje živote, u narednom periodu na mnogim mestima nastaviti službu tajno, po privatnim kućama i skrovitim mestima.
Odluka episkopata bila je radikalan čin otpora, ali nije predstavljala poziv na oružani ustanak. Naprotiv, do tog trenutka Crkva je pokušavala da se suprotstavi državnoj politici peticijama, pravnim sredstvima, organizovanjem vernika i ekonomskim pritiskom. Tek kada su ti pokušaji ostali bez željenog rezultata, a sukobi oko hramova i represija počeli da se šire, u različitim delovima zemlje pojavili su se lokalni oružani ustanci. Oni u početku nisu bili posledica jedinstvene naredbe episkopata, već su izbijali u sredinama u kojima je deo katoličkog stanovništva zaključio da mirnim putem više ne može da odbrani svoja verska prava. Iz tih lokalnih pobuna postepeno će nastati pokret kristerosa i rat koji će Meksiko potresati naredne tri godine.
Od obustave bogosluženja do prvih krvavih sukoba
Obustava javnog bogosluženja 31. jula 1926. godine nije okončala sukob između države i Katoličke crkve. Naprotiv, gotovo odmah otvorilo se novo i veoma osetljivo pitanje: šta će biti sa hramovima i crkvenom imovinom nakon povlačenja sveštenika? Prema tadašnjem meksičkom zakonodavstvu, hramovi su smatrani imovinom nacije, pa su vlasti naložile da se, nakon obustave bogosluženja, izvrši strog popis hramova, bogoslužbenih predmeta i druge imovine. Hramovi su potom poveravani na čuvanje posebno obrazovanim lokalnim odborima (juntas vecinales), čije su formiranje i delovanje bili pod nadzorom lokalnih i državnih vlasti. Sačuvana dokumenta Ministarstva unutrašnjih poslova iz poslednjih dana jula 1926. godine pokazuju da su lokalnim vlastima davana precizna uputstva za preuzimanje hramova i sastavljanje detaljnog popisa crkvene imovine.Ova mera nije svuda izazvala isti otpor, ali je u sredinama sa brojnim katoličkim stanovništvom doživljavana kao pokušaj države da preuzme kontrolu nad svetinjama. Vernici su zato u pojedinim mestima organizovali stalne straže oko hramova. Karakterističan primer bio je grad Kokula (Cocula) u saveznoj državi Halisko, gde je već od 1. avgusta crkvu neprekidno čuvalo oko sto žena u unutrašnjosti i oko 150 muškaraca u porti i zvoniku. Stanovnici različitih gradskih četvrti smenjivali su se na straži, a zvono je služilo kao znak za uzbunu i okupljanje naroda.
Gotovo odmah su usledili i prvi ozbiljniji incidenti. U Kokuli je 2. avgusta pokušaj vlasti da izvrše inventar crkvene imovine izazvao nemire. Dan kasnije sukob je izbio i u Gvadalahari, a 4. avgusta u gradu Savaju, u saveznoj državi Mićoakan. Ovi događaji još nisu predstavljali organizovani oružani ustanak kristerosa, ali pokazuju koliko se brzo spor oko primene zakona pretvarao u neposredan sukob vlasti i vernika. Posebno dramatični bili su događaji 3. avgusta u Svetilištu Bogorodice Gvadalupske u Gvadalahari. Posle obustave bogosluženja među stanovništvom su se proširile glasine da će vojska preuzeti hramove, opljačkati ih ili oskrnaviti. Zbog toga je Svetilište još od 31. jula čuvala grupa vernika. Uveče 3. avgusta sukob između njih i predstavnika vlasti prerastao je u otvoreno nasilje. Prema istorijskim prikazima zasnovanim i na svedočenjima učesnika, najpre je stiglo oko pedeset vojnika sa naređenjem da se prostor ispred hrama isprazni. Posle izbijanja sukoba vojnici su otvorili vatru, dok su im se okupljeni suprotstavili kamenjem, motkama, noževima, a pojedini i vatrenim oružjem. Prvi odred bio je primoran da se povuče, da bi se potom vratio sa znatno većim pojačanjem. Sukob je potrajao tokom noći i završio se predajom branilaca hrama. Bilo je i ljudskih žrtava, ali se podaci o njihovom broju razlikuju: pojedini meksički izvori navode četvoricu poginulih među vernicima, dok američki konzularni izveštaji govore o ukupno 18 poginulih i oko 40 ranjenih. Posle predaje uhapšeno je 87 muškaraca. Još ozbiljniji sukob izbio je već sledećeg dana, 4. avgusta 1926. godine, u Savaju, jednom od budućih središta pokreta kristerosa. Kada su vlasti pokušale da sprovedu naredbu o zatvaranju tamošnjih hramova, zazvonila su crkvena zvona pozivajući stanovništvo da se okupi. Ubrzo je došlo do pucnjave. Prema lokalnoj istoriji Savaja, koju je napisao poznati meksički istoričar Luis Gonsales i Gonsales, već u prvom sukobu život su izgubili Hesus Sančes Santiljan, Manuel Nunjes, sveštenik Ignasio Sančes i devojčica Rafaela Melgosa. Opštinske vlasti zatražile su vojno pojačanje iz obližnjeg Hikipana, odakle je oko dva časa posle podne stiglo pedesetak vojnika. Stanovnici su se u međuvremenu naoružali onim što su imali — noževima, mačetama, sa svega nekoliko pištolja i jednom puškom — a u pomoć im je pristigla i lokalna naoružana grupa. Usledio je pravi oružani okršaj sa vojnicima i policijom, u kojem je bilo žrtava i među pripadnicima vlasti. Podaci o njihovom broju nisu sasvim pouzdani: Gonsales govori o nekoliko poginulih vojnika i žandarma, dok se u zvaničnom vladinom izveštaju navode četvorica ubijenih žandarma5.
Događaji u Kokuli, Gvadalahari i Savaju pokazali su da je sukob ušao u novu fazu. Ipak, važno je napraviti razliku između ovih prvih, uglavnom spontanih oružanih sukoba oko hramova i organizovanog ustanka koji će ubrzo uslediti. U prvim danima avgusta još nije postojala jedinstvena vojska kristerosa, zajednička komanda niti opšti plan rata. Niti je meksički episkopat izdao poziv vernicima da uzmu oružje. Na mnogim mestima reakcija je nastajala spontano: stanovništvo bi se okupilo da spreči državne službenike ili vojsku da preuzmu hram, a sukob bi potom prerastao u nasilje. Prelomni događaji nastavili su da se nižu tokom avgusta. U Ćalćiuitesu (Chalchihuites), u saveznoj državi Sakatekas, vlasti su 14. avgusta 1926. godine započele hapšenja, krenuvši od parohijskog sveštenika Luisa Batisa Sainsa i istaknutih lokalnih katoličkih aktivista Manuela Moralesa, Davida Roldana i Salvadora Lare. Hapšenje je izazvalo snažno negodovanje stanovništva i oružanu reakciju grupe koju je predvodio Pedro Kintanar6. Kada je saznao da vojnici odvode zatvorenike, Kintanar je sa svojim ljudima krenuo za njima, nakon čega je došlo do kratkog oružanog okršaja. Vojnici su 15. avgusta, nedaleko od Ćalćiuitesa, ubili oca Luisa Batisa i trojicu katoličkih aktivista7. Njihova smrt dodatno je podstakla oružani otpor, a Kintanar je ubrzo postao jedan od prvih značajnih vođa kristeroskog pokreta.
Krajem istog meseca usledila je akcija koja se već može smatrati pravim vojnim okršajem Kristijade. Kintanar je 29. avgusta sa oko stotinu ljudi ušao u Uehukilju el Alto (Huejuquilla el Alto), u severnom Halisku. Kada je protiv njih upućen odred od pedesetak federalnih vojnika, došlo je do višečasovne borbe, nakon koje su se vladine snage povukle. Ovaj sukob obično se ubraja među prve prave vojne okršaje Kristijade. Tako oružani ustanak nije započeo jednom naredbom, jednog dana i na jednom mestu. Izrastao je postepeno iz niza lokalnih sukoba tokom leta i jeseni 1926. godine. Najpre su vernici čuvali hramove; zatim su se suprotstavljali njihovom preuzimanju i popisu; usledili su prvi pucnji i žrtve, a potom su se pojavile naoružane grupe koje više nisu samo branile pojedinačne crkve, već su počele da se otvoreno sukobljavaju sa federalnom vojskom. Iz tih razbacanih žarišta postepeno će nastati organizovani pokret čiji će pripadnici ostati poznati kao kristerosi.
1 Kristijada je dugo predstavljala jednu od prećutkivanih tema novije meksičke istorije. Posle okončanja oružanog sukoba 1929. godine o njemu su pisali pojedini učesnici i savremenici, ali su takva dela uglavnom imala memoarski, polemički ili apologetski karakter, dok se profesionalna istoriografija dugo nije sistematski bavila ovom temom. Tome je doprinosila i činjenica da su arhivi državnih i crkvenih institucija bili teško dostupni. Prekretnicu je predstavljalo istraživanje meksičke istoričarke Alisije Olivere Sedano (Alicia Olivera Sedano, Aspectos del conflicto religioso de 1926 a 1929. Sus antecedentes y consecuencias, México: Instituto Nacional de Antropología e Historia, 1966). Njena knjiga predstavlja plod jednog od prvih sistematskih istraživanja zasnovanih na arhivskoj građi i usmenim svedočanstvima. Najznačajnije i do danas nezaobilazno delo o Kristijadi jeste trotomna monografija francusko-meksičkog istoričara Žana Mejera (Jean Meyer, La Cristiada, I: La guerra de los cristeros; II: El conflicto entre la Iglesia y el Estado, 1926–1929; III: Los cristeros, México: Siglo XXI, 1973–1974). Žan Mejer (Jean Meyer Barth, 1942), francuski istoričar koji je kasnije primio meksičko državljanstvo, za Kristijadu se zainteresovao kao mladi doktorand u Francuskoj. Temu mu je sredinom šezdesetih godina predložio meksički isusovac i istoričar o. Horhe Lopes Moktesuma Kaming, ukazavši mu da je reč o gotovo neistraženom poglavlju Meksičke revolucije; Mejer je kasnije svedočio da tada čak nije ni poznavao reč „Cristiada“. U Meksiko je stigao 1965. kao gostujući istraživač i profesor u Kolehio de Mehiko (El Colegio de México). Pošto su mu glavni državni i crkveni arhivi bili nedostupni, okrenuo se tada još neuobičajenoj metodi usmene istorije: putovao je po Meksiku i intervjuisao preživele kristerose, njihove protivnike i druge svedoke, sprovodio upitnike i koristio obimnu zbirku snimaka o. Nikolasa Valdesa, koja je sadržala oko 800 časova razgovora sa učesnicima Kristijade. Istovremeno je koristio dostupne privatne arhive, među njima arhive Migela Palomara i Viskara (Miguel Palomar y Vizcarra) i Aurelija Aseveda (Aurelio Acevedo). Upravo je spoj arhivske građe i velikog korpusa neposrednih svedočanstava učinio knjigu La Cristiada temeljnim delom moderne istoriografije ovog sukoba. Među drugim značajnim monografijama treba izdvojiti David C. Bailey, ¡Viva Cristo Rey! The Cristero Rebellion and the Church-State Conflict in Mexico, Austin: University of Texas Press, 1974. Ovo delo posebno je važno za političku i diplomatsku stranu sukoba, ulogu Sjedinjenih Američkih Država, Svete stolice i pregovore koji su doveli do „aranžmana“ 1929; kao i Jim Tuck, The Holy War in Los Altos: A Regional Analysis of Mexico’s Cristero Rebellion, Tucson: University of Arizona Press, 1982, značajnu studiju glavnog geografskog i društvenog uporišta ustanka kristerosa. Od novijih dela izrazito konfesionalnog pristupa treba pomenuti i argentinskog sveštenika i istoričara Havijera Oliveru Ravasija (Javier Olivera Ravasi) i njegovu knjigu La contrarrevolución cristera: dos cosmovisiones en pugna, 2016, nastalu na osnovu njegove doktorske disertacije iz istorije, pri čijoj je odbrani u komisiji učestvovao i Žan Mejer. Za razliku od prethodno navedenih studija, Havijer Olivera Ravasi Kristijadu svesno tumači iz katoličke i kontrarevolucionarne perspektive, posebno se baveći moralnim opravdanjem oružanog otpora, mučeništvom i pitanjem „aranžmana“ iz 1929. godine.
2 Plutarko Elijas Kaljes (Plutarco Elías Calles, 1877-1945) bio je meksički general i političar, guverner savezne države Sonora (1915-1916) i predsednik Meksika od 1924. do 1928. godine. Pripadao je radikalno antiklerikalnom krilu Meksičke revolucije i bio je mason, a tokom njegove vladavine sukob države sa Katoličkom crkvom dostigao je vrhunac. Njegova politika podrazumevala je strogu državnu kontrolu verskog života i dosledno sprovođenje antiklerikalnih odredaba Ustava iz 1917, zbog čega su je pojedini savremenici upoređivali sa sovjetskim modelom odnosa prema religiji. Godine 1926. doneo je tzv. Kaljesov zakon, kojim su dodatno pooštrene mere protiv Katoličke crkve i sveštenstva, što je neposredno doprinelo izbijanju Kristijade. I nakon isteka predsedničkog mandata ostao je najmoćnija politička ličnost u zemlji tokom perioda poznatog kao Maksimato (1928-1934), sve dok predsednik Lasaro Kardenas nije okončao njegov politički uticaj i proterao ga iz zemlje 1936. godine.
3 Up. David C. Bailey, ¡Viva Cristo Rey! The Cristero Rebellion and the Church-State Conflict in Mexico, Austin–London: University of Texas Press, 1974, 84, n. 37; Dudley G. Dwyre, Guadalajara, to Secretary of State, 6 August 1926, National Archives, RG 59, 812.404/560.
4 Tabernakul je poseban kovčežić ili ormarić, smešten u oltarskom prostoru rimokatoličkog hrama, u kojem se čuvaju Sveti Darovi — osvećene hostije, pre svega radi pričešćivanja bolesnih i vernika koji nisu mogli da prisustvuju misi. Zbog vere u stvarno prisustvo Hristovo u osvećenim Darovima, tabernakul ima posebno mesto u rimokatoličkoj pobožnosti, a prisustvo Svetih Darova obično označava upaljena lampa u njegovoj blizini.
5 Up. Luis González y González, Sahuayo, México: Gobierno del Estado de Michoacán, 1979.
6 Pedro Kintanar Samora (Pedro Quintanar Zamora, 1866-1930) bio je meksički zemljoposednik i vojnik iz Sakatekasa, sa značajnim vojnim iskustvom stečenim tokom Meksičke revolucije. Posle ubistva sveštenika Luisa Batisa i trojice katoličkih aktivista u Ćalćiuitesu avgusta 1926. stao je na čelo jednog od prvih oružanih odreda kristerosa. Dana 29. avgusta zauzeo je Uehukilju el Alto, ostvarivši jedan od prvih značajnijih vojnih uspeha ustanka, a kasnije je postao jedan od glavnih kristeroskih komandanata u Sakatekasu i severnom Halisku. Posle okončanja Kristijade 1929. godine položio je oružje, ali se naredne godine ponovo pobunio protiv vlasti, ovoga puta kao pristalica opozicionog pokreta Hosea Vaskonselosa.
7 Sva četvorica — Luis Batis Sains, Manuel Morales, David Roldan Lara i Salvador Lara Puente — kasnije su kanonizovani u Rimokatoličkoj crkvi. Papa Jovan Pavle II proglasio ih je svetima 21. maja 2000. godine.
