Oружани устанак није започео једном наредбом, једног дана и на једном месту. Израстао је постепено из низа локалних сукоба током лета и јесени 1926. године. Најпре су верници чували храмове; затим су се супротстављали њиховом преузимању и попису; уследили су први пуцњи и жртве, а потом су се појавиле наоружане групе које више нису само браниле појединачне цркве, већ су почеле да се отворено сукобљавају са федералном војском.
Пре сто година у Мексику је започео један од најкрвавијих, али изван Латинске Америке данас релативно мало познатих верских сукоба XX века. У историји је остао познат као Рат кристероса (Guerra Cristera) или једноставно Кристијада (Cristiada)1. Од 1926. до 1929. године велики део средишњег и западног Мексика постао је поприште оружане борбе између федералне власти и католичких устаника, названих кристероси по њиховом карактеристичном покличу: „¡Viva Cristo Rey!“ — „Живео Христос Цар!“
Корени овог сукоба, међутим, сежу дубље од 1926. године. После Мексичке револуције (1910-1917), новим Уставом, проглашеним 5. фебруара 1917. године, успостављен је изразито секуларан модел државе, уз низ одредаба којима је строго ограничено деловање верских заједница, а у стварности пре свега Католичке цркве, којој је припадала огромна већина становништва. Посебно су значајни чланови 3, 5, 24, 27. и 130. Устава. Члан 3. прописивао је световни карактер образовања и искључивао верску наставу из основних школа; верске организације и свештена лица нису могли да оснивају нити воде основне школе. Члан 5. није дозвољавао оснивање монашких редова, односно заједница заснованих на трајним верским заветима. Члан 24. гарантовао је слободу верског уверења, али је јавно богослужење ограничавао искључиво на храмове, који су се налазили под надзором државних власти. Посебно далекосежне последице имао је члан 27., којим је Цркви одузета могућност да поседује или управља непокретном имовином. Храмови и друга црквена здања сматрани су власништвом државе (односно нације, како су законодавци то формулисали), која је одлучивала која од њих могу бити коришћена за богослужење. Најнепосредније мешање државе у унутрашњи живот Цркве омогућавао је, међутим, члан 130. Овим чланом Устава није се признавао правни субјективитет црквама као верским заједницама, док су свештеници третирани као лица која обављају професију и као такви непосредно подвргнути државним прописима. Савезним државама било је дозвољено да саме одређују највећи дозвољени број свештеника, а свештеничку службу могли су да обављају искључиво Мексиканци по рођењу. Ова одредба имала је за последицу додатно смањење броја свештеника, будући да је у Мексику деловао и значајан број свештеника страног порекла, међу којима је нарочито било оних из Шпаније и других земаља. Свештеници, осим тога, нису имали активно ни пасивно бирачко право, нису смели да се политички организују нити да на јавним или приватним скуповима критикују Устав, државне власти или владу.
Одредбе Устава нису од почетка свуда примењиване истим интензитетом. До пресудног заоштравања дошло је за време председничког мандата генерала Плутарка Елијаса Каљеса (Plutarco Elías Calles)2, који је био на челу Мексика од 1924. до 1928. године. Каљес је одлучио да антиклерикалне одредбе Устава спроведе доследно и да за њихово кршење уведе конкретне кривичне санкције. Тако је 1926. донет закон којим је реформисан Кривични законик у питањима верског култа и спољашње црквене дисциплине, у историји познат као Каљесов закон (Ley Calles). Донет 14 јуна, а ступио на снагу 31. јула 1926. године, закон је садржао 33 члана којима су прописане казне за кршење уставних ограничења у области вере. Њиме су, између осталог, кажњавани вршење свештеничке службе без испуњавања државних услова, верска настава у школама, монашки живот заснован на заветима и друга поступања која су била у супротности са антиклерикалним одредбама Устава. Овим законом су норме које су од 1917. већ постојале на уставном нивоу добиле и непосредан казнени механизам за њихово спровођење.
Од мирног отпора до оружаног устанка
Упркос све оштријем сукобу са државом, мексичка црквена јерархија у почетку није желела оружани обрачун. Настојало се да се спорне одредбе измене мирним путем и правним средствима и да се власт наведе на попуштање без прибегавања насиљу. У том отпору посебно место припало је католичким лаичким организацијама, које су током претходних година развиле широку мрежу међу мексичким становништвом. Најзначајнија међу њима била је Национална лига за одбрану верске слободе (Liga Nacional Defensora de la Libertad Religiosa — LNDLR), основана у Мексико Ситију марта 1925. године. Лига је настојала да обједини различите облике организованог католичког деловања, а важну улогу имале су и организације попут Католичког удружења мексичке омладине (Asociación Católica de la Juventud Mexicana — ACJM), Витезова Колумба (Caballeros de Colón), као и различита удружења католичких жена.
Средства борбе у првој фази била су грађанска и ненасилна: јавни скупови, штампање и дељење прогласа, прикупљање потписа, петиције државним институцијама и економски бојкот. Католици су покушали да искористе и пут који им је остављао сам политички систем. У септембру 1926. године Конгресу је упућен захтев за измену спорних уставних одредаба, иза којег је стајала огромна мобилизација верника — прикупљено је око два милиона потписа, у земљи која је тада имала свега око 15 милиона становника. Међутим, ни толики број потписа није довео до промене државне политике. Конгрес је захтев одбацио, позивајући се, између осталог, на недостатак правне способности епископата да подноси такву политичку петицију. Друго значајно средство мирног притиска био је економски бојкот. Католици су позивани да купују само оно што им је неопходно, да се уздржавају од одласка у биоскопе, позоришта и друга места забаве, да избегавају луксузну робу и на тај начин смање потрошњу и приходе од којих је корист имала и држава. Замисао је била једноставна: ако милиони верника ограниче своје учешће у привредном животу, власт ће осетити економску цену своје верске политике. Бојкот није свуда имао исти успех, али се у појединим деловима земље његов утицај снажно осетио. Амерички конзуларни извештаји из Гвадалахаре сведоче да је већ почетком августа 1926. године дошло до наглог пада потрошње и осетног успоравања привредне активности. Према оцени историчара Дејвида Бејлија, који се ослања на ове извештаје, у Халиску је бојкот био „изузетно ефикасан“: крајем прве недеље августа улице Гвадалахаре биле су готово без приватних аутомобила, док су се поједине трговине суочавале са озбиљним тешкоћама3. Истовремено, савременици су упозоравали да се све економске тешкоће нису могле приписати искључиво бојкоту, а његов ефекат био је далеко израженији у областима са снажним католичким покретом него у другим деловима земље. Ипак, економски бојкот показао је да верски сукоб више није био само спор између председника и епископата, већ питање које је могло да покрене и организује велики део мексичког друштва.
Најдраматичнији корак тек је уследио. После саветовања са папом Пијем XI, мексички епископат је 25. јула 1926. објавио Заједничку пастирску посланицу. Бискупи су саопштили да под условима које је наметао нови закон више није могуће слободно обављати свештеничку службу. Зато су одредили да се, почев од 31. јула 1926. године, када је Каљесов закон ступао на снагу, у свим храмовима Мексика обустави јавно богослужење које захтева присуство свештеника. Одлука је донета уз сагласност папе Пија XI. Вест је међу верницима изазвала потрес. Последњи дани јула претворили су се у својеврсни опроштај од нормалног црквеног живота. Испред храмова стварали су се дуги редови људи који су желели да се исповеде и приме Свете тајне док је то још било могуће. Цркве су биле препуне верника који су долазили на последње мисе пре ступања нових мера на снагу. Оно што је до тада изгледало као политички и правни сукоб државе и Цркве одједном је ушло у најинтимнији простор живота обичних људи: више није било извесно када ће поново моћи јавно да присуствују миси, приступе исповести или у свом парохијском храму прославе Свете тајне које су пратиле најважније тренутке њиховог живота, крштење, венчање.
У поноћ 31. јула наступио је тренутак који ће се дубоко урезати у колективно сећање мексичких католика. Одслужена је последња миса након које су Свети Дарови уклоњени из табернакула4, а храмови су остали без евхаристијског присуства на које су верници вековима били навикнути. На појединим испражњеним табернакулима појавиле су се речи: „No está aquí“ — „Није овде“. Оне су се односиле на Христа и изражавале осећање верника да је са престанком евхаристијског богослужења из њихових храмова насилно ишчупано само средиште црквеног живота. Следећег дана, 1. августа 1926. године, у Мексику је осванула недеља без служења мисе, утихнула су црквена звона која су позивала вернике на богослужења. Тако нешто у земљи са снажно израженим католичким идентитетом још се никада није догодило за четири столећа њене хришћанске историје. Првих дана августа широм Мексика завладало је осећање опште жалости. Храмови су остали отворени, али је њихов литургијски живот утихнуо. Свештеници ће, ризикујући своје животе, у наредном периоду на многим местима наставити службу тајно, по приватним кућама и скровитим местима.
Одлука епископата била је радикалан чин отпора, али није представљала позив на оружани устанак. Напротив, до тог тренутка Црква је покушавала да се супротстави државној политици петицијама, правним средствима, организовањем верника и економским притиском. Тек када су ти покушаји остали без жељеног резултата, а сукоби око храмова и репресија почели да се шире, у различитим деловима земље појавили су се локални оружани устанци. Они у почетку нису били последица јединствене наредбе епископата, већ су избијали у срединама у којима је део католичког становништва закључио да мирним путем више не може да одбрани своја верска права. Из тих локалних побуна постепено ће настати покрет кристероса и рат који ће Мексико потресати наредне три године.
Од обуставе богослужења до првих крвавих сукоба
Обустава јавног богослужења 31. јула 1926. године није окончала сукоб између државе и Католичке цркве. Напротив, готово одмах отворило се ново и веома осетљиво питање: шта ће бити са храмовима и црквеном имовином након повлачења свештеника? Према тадашњем мексичком законодавству, храмови су сматрани имовином нације, па су власти наложиле да се, након обуставе богослужења, изврши строг попис храмова, богослужбених предмета и друге имовине. Храмови су потом поверавани на чување посебно образованим локалним одборима (juntas vecinales), чије су формирање и деловање били под надзором локалних и државних власти. Сачувана документа Министарства унутрашњих послова из последњих дана јула 1926. године показују да су локалним властима давана прецизна упутства за преузимање храмова и састављање детаљног пописа црквене имовине.Ова мера није свуда изазвала исти отпор, али је у срединама са бројним католичким становништвом доживљавана као покушај државе да преузме контролу над светињама. Верници су зато у појединим местима организовали сталне страже око храмова. Карактеристичан пример био је град Кокула (Cocula) у савезној држави Халиско, где је већ од 1. августа цркву непрекидно чувало око сто жена у унутрашњости и око 150 мушкараца у порти и звонику. Становници различитих градских четврти смењивали су се на стражи, а звоно је служило као знак за узбуну и окупљање народа.
Готово одмах су уследили и први озбиљнији инциденти. У Кокули је 2. августа покушај власти да изврше инвентар црквене имовине изазвао немире. Дан касније сукоб је избио и у Гвадалахари, а 4. августа у граду Савају, у савезној држави Мићоакан. Ови догађаји још нису представљали организовани оружани устанак кристероса, али показују колико се брзо спор око примене закона претварао у непосредан сукоб власти и верника. Посебно драматични били су догађаји 3. августа у Светилишту Богородице Гвадалупске у Гвадалахари. После обуставе богослужења међу становништвом су се прошириле гласине да ће војска преузети храмове, опљачкати их или оскрнавити. Због тога је Светилиште још од 31. јула чувала група верника. Увече 3. августа сукоб између њих и представника власти прерастао је у отворено насиље. Према историјским приказима заснованим и на сведочењима учесника, најпре је стигло око педесет војника са наређењем да се простор испред храма испразни. После избијања сукоба војници су отворили ватру, док су им се окупљени супротставили камењем, моткама, ножевима, а поједини и ватреним оружјем. Први одред био је приморан да се повуче, да би се потом вратио са знатно већим појачањем. Сукоб је потрајао током ноћи и завршио се предајом бранилаца храма. Било је и људских жртава, али се подаци о њиховом броју разликују: поједини мексички извори наводе четворицу погинулих међу верницима, док амерички конзуларни извештаји говоре о укупно 18 погинулих и око 40 рањених. После предаје ухапшено је 87 мушкараца. Још озбиљнији сукоб избио је већ следећег дана, 4. августа 1926. године, у Савају, једном од будућих средишта покрета кристероса. Када су власти покушале да спроведу наредбу о затварању тамошњих храмова, зазвонила су црквена звона позивајући становништво да се окупи. Убрзо је дошло до пуцњаве. Према локалној историји Саваја, коју је написао познати мексички историчар Луис Гонсалес и Гонсалес, већ у првом сукобу живот су изгубили Хесус Санчес Сантиљан, Мануел Нуњес, свештеник Игнасио Санчес и девојчица Рафаела Мелгоса. Општинске власти затражиле су војно појачање из оближњег Хикипана, одакле је око два часа после подне стигло педесетак војника. Становници су се у међувремену наоружали оним што су имали — ножевима, мачетама, са свега неколико пиштоља и једном пушком — а у помоћ им је пристигла и локална наоружана група. Уследио је прави оружани окршај са војницима и полицијом, у којем је било жртава и међу припадницима власти. Подаци о њиховом броју нису сасвим поуздани: Гонсалес говори о неколико погинулих војника и жандарма, док се у званичном владином извештају наводе четворица убијених жандарма5.
Догађаји у Кокули, Гвадалахари и Савају показали су да је сукоб ушао у нову фазу. Ипак, важно је направити разлику између ових првих, углавном спонтаних оружаних сукоба око храмова и организованог устанка који ће убрзо уследити. У првим данима августа још није постојала јединствена војска кристероса, заједничка команда нити општи план рата. Нити је мексички епископат издао позив верницима да узму оружје. На многим местима реакција је настајала спонтано: становништво би се окупило да спречи државне службенике или војску да преузму храм, а сукоб би потом прерастао у насиље. Преломни догађаји наставили су да се нижу током августа. У Ћалћиуитесу (Chalchihuites), у савезној држави Сакатекас, власти су 14. августа 1926. године започеле хапшења, кренувши од парохијског свештеника Луиса Батиса Саинса и истакнутих локалних католичких активиста Мануела Моралеса, Давида Ролдана и Салвадора Ларе. Хапшење је изазвало снажно негодовање становништва и оружану реакцију групе коју је предводио Педро Кинтанар6. Када је сазнао да војници одводе затворенике, Кинтанар је са својим људима кренуо за њима, након чега је дошло до кратког оружаног окршаја. Војници су 15. августа, недалеко од Ћалћиуитеса, убили оца Луиса Батиса и тројицу католичких активиста7. Њихова смрт додатно је подстакла оружани отпор, а Кинтанар је убрзо постао један од првих значајних вођа кристероског покрета.
Крајем истог месеца уследила је акција која се већ може сматрати правим војним окршајем Кристијаде. Кинтанар је 29. августа са око стотину људи ушао у Уехукиљу ел Алто (Huejuquilla el Alto), у северном Халиску. Када је против њих упућен одред од педесетак федералних војника, дошло је до вишечасовне борбе, након које су се владине снаге повукле. Овај сукоб обично се убраја међу прве праве војне окршаје Кристијаде. Тако оружани устанак није започео једном наредбом, једног дана и на једном месту. Израстао је постепено из низа локалних сукоба током лета и јесени 1926. године. Најпре су верници чували храмове; затим су се супротстављали њиховом преузимању и попису; уследили су први пуцњи и жртве, а потом су се појавиле наоружане групе које више нису само браниле појединачне цркве, већ су почеле да се отворено сукобљавају са федералном војском. Из тих разбацаних жаришта постепено ће настати организовани покрет чији ће припадници остати познати као кристероси.
1 Кристијада је дуго представљала једну од прећуткиваних тема новије мексичке историје. После окончања оружаног сукоба 1929. године о њему су писали поједини учесници и савременици, али су таква дела углавном имала мемоарски, полемички или апологетски карактер, док се професионална историографија дуго није систематски бавила овом темом. Томе је доприносила и чињеница да су архиви државних и црквених институција били тешко доступни. Прекретницу је представљало истраживање мексичке историчарке Алисије Оливере Седано (Alicia Olivera Sedano, Aspectos del conflicto religioso de 1926 a 1929. Sus antecedentes y consecuencias, México: Instituto Nacional de Antropología e Historia, 1966). Њена књига представља плод једног од првих систематских истраживања заснованих на архивској грађи и усменим сведочанствима. Најзначајније и до данас незаобилазно дело о Кристијади јесте тротомна монографија француско-мексичког историчара Жана Мејера (Jean Meyer, La Cristiada, I: La guerra de los cristeros; II: El conflicto entre la Iglesia y el Estado, 1926–1929; III: Los cristeros, México: Siglo XXI, 1973–1974). Жан Мејер (Jean Meyer Barth, 1942), француски историчар који је касније примио мексичко држављанство, за Кристијаду се заинтересовао као млади докторанд у Француској. Тему му је средином шездесетих година предложио мексички исусовац и историчар о. Хорхе Лопес Моктесума Каминг, указавши му да је реч о готово неистраженом поглављу Мексичке револуције; Мејер је касније сведочио да тада чак није ни познавао реч „Cristiada“. У Мексико је стигао 1965. као гостујући истраживач и професор у Колехио де Мехико (El Colegio de México). Пошто су му главни државни и црквени архиви били недоступни, окренуо се тада још неуобичајеној методи усмене историје: путовао је по Мексику и интервјуисао преживеле кристеросе, њихове противнике и друге сведоке, спроводио упитнике и користио обимну збирку снимака о. Николаса Валдеса, која је садржала око 800 часова разговора са учесницима Кристијаде. Истовремено је користио доступне приватне архиве, међу њима архиве Мигела Паломара и Вискара (Miguel Palomar y Vizcarra) и Аурелија Асеведа (Aurelio Acevedo). Управо је спој архивске грађе и великог корпуса непосредних сведочанстава учинио књигу La Cristiada темељним делом модерне историографије овог сукоба. Међу другим значајним монографијама треба издвојити David C. Bailey, ¡Viva Cristo Rey! The Cristero Rebellion and the Church-State Conflict in Mexico, Austin: University of Texas Press, 1974. Ово дело посебно је важно за политичку и дипломатску страну сукоба, улогу Сједињених Америчких Држава, Свете столице и преговоре који су довели до „аранжмана“ 1929; као и Jim Tuck, The Holy War in Los Altos: A Regional Analysis of Mexico’s Cristero Rebellion, Tucson: University of Arizona Press, 1982, значајну студију главног географског и друштвеног упоришта устанка кристероса. Од новијих дела изразито конфесионалног приступа треба поменути и аргентинског свештеника и историчара Хавијера Оливеру Равасија (Javier Olivera Ravasi) и његову књигу La contrarrevolución cristera: dos cosmovisiones en pugna, 2016, насталу на основу његове докторске дисертације из историје, при чијој је одбрани у комисији учествовао и Жан Мејер. За разлику од претходно наведених студија, Хавијер Оливера Раваси Кристијаду свесно тумачи из католичке и контрареволуционарне перспективе, посебно се бавећи моралним оправдањем оружаног отпора, мучеништвом и питањем „аранжмана“ из 1929. године.
2 Плутарко Елијас Каљес (Plutarco Elías Calles, 1877-1945) био је мексички генерал и политичар, гувернер савезне државе Сонора (1915-1916) и председник Мексика од 1924. до 1928. године. Припадао је радикално антиклерикалном крилу Мексичке револуције и био је масон, а током његове владавине сукоб државе са Католичком црквом достигао је врхунац. Његова политика подразумевала је строгу државну контролу верског живота и доследно спровођење антиклерикалних одредаба Устава из 1917, због чега су је поједини савременици упоређивали са совјетским моделом односа према религији. Године 1926. донео је тзв. Каљесов закон, којим су додатно пооштрене мере против Католичке цркве и свештенства, што је непосредно допринело избијању Кристијаде. И након истека председничког мандата остао је најмоћнија политичка личност у земљи током периода познатог као Максимато (1928-1934), све док председник Ласаро Карденас није окончао његов политички утицај и протерао га из земље 1936. године.
3 Уп. David C. Bailey, ¡Viva Cristo Rey! The Cristero Rebellion and the Church-State Conflict in Mexico, Austin–London: University of Texas Press, 1974, 84, n. 37; Dudley G. Dwyre, Guadalajara, to Secretary of State, 6 August 1926, National Archives, RG 59, 812.404/560.
4 Табернакул је посебан ковчежић или ормарић, смештен у олтарском простору римокатоличког храма, у којем се чувају Свети Дарови — освећене хостије, пре свега ради причешћивања болесних и верника који нису могли да присуствују миси. Због вере у стварно присуство Христово у освећеним Даровима, табернакул има посебно место у римокатоличкој побожности, а присуство Светих Дарова обично означава упаљена лампа у његовој близини.
5 Уп. Luis González y González, Sahuayo, México: Gobierno del Estado de Michoacán, 1979.
6 Педро Кинтанар Самора (Pedro Quintanar Zamora, 1866-1930) био је мексички земљопоседник и војник из Сакатекаса, са значајним војним искуством стеченим током Мексичке револуције. После убиства свештеника Луиса Батиса и тројице католичких активиста у Ћалћиуитесу августа 1926. стао је на чело једног од првих оружаних одреда кристероса. Дана 29. августа заузео је Уехукиљу ел Алто, остваривши један од првих значајнијих војних успеха устанка, а касније је постао један од главних кристероских команданата у Сакатекасу и северном Халиску. После окончања Кристијаде 1929. године положио је оружје, али се наредне године поново побунио против власти, овога пута као присталица опозиционог покрета Хосеа Васконселоса.
7 Сва четворица — Луис Батис Саинс, Мануел Моралес, Давид Ролдан Лара и Салвадор Лара Пуенте — касније су канонизовани у Римокатоличкој цркви. Папа Јован Павле II прогласио их је светима 21. маја 2000. године.
