Početak zajedničkih bezbednosnih operacija Ekvadora i Sjedinjenih Američkih Država izazvao je oštre polemike unutar zemlje i širom Latinske Amerike. Dok vlasti ističu neophodnost međunarodne saradnje u borbi protiv narko-kartela i organizovanog kriminala, kritičari upozoravaju na moguće narušavanje suvereniteta, rast spoljnog uticaja i dugoročne geopolitičke posledice.
O tome kako se ovi procesi doživljavaju u Ekvadoru, da li postoji strah od širenja stranog vojnog prisustva i kakve bi posledice to moglo imati po region, za Dva Juga govori ekonomista i bivši ministar ekonomije Ekvadora Pedro Paes.
Kako se u Ekvadoru doživljava početak zajedničkih operacija sa SAD — kao neophodna pomoć u borbi protiv narko–kartela ili kao jačanje spoljnog uticaja Vašingtona na bezbednosne strukture zemlje?
U Ekvadoru situacija postaje ne samo sve polarizovanija, već i sve šizofrenija. Zvanični narativ, koji podržavaju najveći komercijalni mediji i dobar deo društvenih mreža održavanih botovima i „farmama“ influensera, nastoji da opravda podršku Sjedinjenim Državama u borbi protiv droge kao moralno pitanje — borbu dobra i zla — u kojoj se svako ko pokazuje bilo kakvu socijalnu osetljivost po prirodi stvari predstavlja kao kriminalac.
S druge strane, narod je — iako je glasao za Nobou i nedavno ga potvrdio na dužnosti — počeo da se budi kada je reč o konkretnim odlukama, posebno o odbijanju uspostavljanja vojnih baza u Ekvadoru, što je u skladu sa ustavom iz Montekistija iz 2008. godine, donetim posle velikog narodnog pokreta i besprimerne društvene rasprave.
Veoma je važno razumeti kako se ta ideologija postepeno urušava, naročito kada se ima u vidu da predsednik Tramp govori o borbi protiv narko-kartela, a istovremeno pomiluje bivšeg predsednika Hondurasa osuđenog u SAD za uvoz 400 tona kokaina. Situacija je, dakle, izuzetno složena.
U slučaju Ekvadora, i prethodni predsednik Giljermo Laso (bankar blizak organizaciji Opus Dei) i sadašnji predsednik Danijel Noboa povezivani su sa nizom policijskih istraga u vezi sa trgovinom kokainom, kako u zemlji tako i u inostranstvu, a ta pitanja nisu razjašnjena. U slučaju Lasa postoji izveštaj nacionalne policije iz 2021. koji povezuje njegovu „Banku Gvajakil”, njegovog šuraka Danila Kareru i nekoliko dužnosnika vlade s albanskom mafijom. Što se tiče Noboe, u Evropi je zaplenjeno najmanje pet velikih pošiljki kokaina povezanih sa kompanijama u vlasništvu njegove porodice, poslatih iz luka koje oni kontrolišu.
Zbog svega toga, veliki deo stanovništva ove procese doživljava kao licemerje koje prikriva vojno i političko prisustvo SAD i kontrolu prirodnih resursa, uz represiju nad narodnim slojevima i svakom vrstom neslaganja.
Da li se u političkim krugovima ili medijima raspravlja o mogućnosti proširenja prisustva SAD (na primer, razmena obaveštajnih podataka, obuka bezbednosnih snaga, korišćenje infrastrukture)?
Uprkos ustavu koji izričito zabranjuje strane vojne baze — i koji je nedavno ponovo potvrđen ogromnom većinom — vlada Ekvadora je počela ozbiljno ugrožavati suverenitet zemlje, privlačenjem ne samo vojske SAD, već i plaćenika poput Erika Prinsa (osnivača Blekvotera — prim. Dva Juga).
Prisustvo Mosada je takođe „sveprisutno” na marginama vesti. Na primer, u obezbeđenju bivšeg potpredsednika Otoa Zonenholcnera pojavila su se dvojica izraelskih državljana za koje se nije znalo šta tu traže. Kasnije su oni bili umešani u veliku korupcionašku aferu sa trgovinom lekovima i bolničkim materijalom, što je nanelo ogromnu štetu javnom zdravstvu.
Strano vojno prisustvo dodatno je legitimisano dokumentima potpisanim još u vreme Lasa, koji daju SAD mogućnost da utiču na zakone, politike pa čak i ugovore koji ne idu u korist američkim kompanijama. Noboa je prošle godine potpisao Statut snaga (SOFA) koji daje potpuni imunitet ne samo američkim vojnicima, već i onima što s njima rade pod ugovorom, a to mogu biti trgovci, narkotrgovci, pa čak i ljudi umešani u pranje novca.
Ove zajedničke operacije već su dovele do upada na teritoriju Kolumbije, što je provokacija usmerena na izazivanje sukoba između bratskih zemalja. Uporedo s tim, događa se represija nad opozicijom, poput otmice bivšeg potpredsednika Horhea Glasa, ali i gradonačelnika Gvajakila, koji su protivzakonito zatvoreni u državne zatvore. Ti zatvori su poprišta čestih ubistava u kojima prema osnovanim sumnjama učestvuju visoki činovi policije i vojske. Problem je preozbiljan, jer ovo prljanje najviših ešalona vlasti događa se uz puno znanje samih Sjedinjenih Država. Bivši ambasador Ficpatrik je govorio o „narko-generalima“, ali je prilikom oduzimanja viza zapravo išao na ruku jednoj naročitoj struji unutar policije koja je bila povezana s albanskom mafijom.
Dakle, situacija u Ekvadoru je veoma opasna, pogotovo kada neposredno učešće u zajedničkim vojnim operacijama ima vrlo jasne ciljeve suzbijanja. Na primer, ovog marta iz izbora je isključena glavna opoziciona partija Građanska revolucija bivšeg predsednika Rafaela Koree, koja je upravo pobedila na nedavnom plebiscitu u novembru, a na udaru su i društveni pokreti kao što su organizacije domorodačkog stanovništva, koje su za ovaj mesec najavile protestne akcije.
Postoje li među stručnjacima ili u javnosti strahovanja da bi jačanje saradnje sa SAD moglo promeniti ravnotežu snaga u regionu ili uticati na unutrašnju politiku Ekvadora?
Da, zabrinutost zbog promene odnosa snaga u Latinskoj Americi je veoma izražena. Pritisci se vide svuda: od otmice predsednika Nikolasa Madura i njegove žene i pokušaja kontrole nad lukama u Panamskom kanalu (kako bi se oduzele hongkonškoj kompaniji i predale direktno BlackRock-u), preko nastojanja da se poništi ogromna infrastruktura luke Čankaj u Peruu, do provokacija na granicama između Kolumbije, Ekvadora i Perua.
Jasno je da je cilj nove agende, potvrđene kroz „Štit Amerikā” (Shield of the Americas), pretvaranje Latinske Amerike u zonu konflikata kako bi se zajemčila prodaja vojno-industrijskom kompleksu. Takođe, cilj je stvaranje klime prikrivenog gušenja narodnih masa i svakog neistomišljeništva, uključujući i privrednike koji žele uraznoličavanje trgovine sa zemljama poput Kine, koja je trenutno glavni trgovinski partner regiona, a ne SAD.
Unutrašnje prilike u svakoj zemlji se vode različito, uspostavljajući „laboratorijske uslove” u zemljama čiji su predsednici veoma pokorni, kao što su Ekvador i Argentina. Ipak, očigledno je da ovaj projekat ima kontinentalni domet i teži potpunom preoblikovanju regionalne politike.
