Интервју са Франсиском Тупахом Гарсијом, социологом и политичким аналитичаром о последицама Врховне уредбе 5503
Господине Гарсија, шта мислите да текуће економске реформе администрације Родрига Паза у Боливији значе за кључне политичке снаге, државне институције и друштвене групе?
Мада је већина јавног мења усредсређена на питање укидања субвенција на гориво, суштина је да уредба 5503 предлаже нови економски модел. Она помера улогу државе са улоге главног актера — који контролише тржишта и сâм производи ресурсе — ка једној пасивнијој улози пуког посматрача, који не регулише тржишна колебања и не учествује делатно у националној привреди. То подразумева потпуно институционално реструктурирање улоге државе на разним разинама. На пример, постепено затварање државних предузећа, што за собом вуче реорганизацију државне управе, прерасподелу ресурса, преиспитивање кредита изданих државним структурама од саме државе, као и државним предузећима од централне банке.
На политичкој разини, то значи смену економског и политичког модела земље. Тезе које је раније користила опозиција (MASI-PSP) — да Боливија треба да буде република с моделом слободног тржишта — сада престаје да буде реторика и, кроз уредбу 5503, постаје конкретан предлог. То подразумева промену политичког правца земље, пошто су мере праћене „новим“ политичким дневним редом: под наводницима „новим“, јер је то у ствари оживљавање између 1985. и 2005. године преовлађујуће хегомонистичке политике, познате као неолиберализам.
Какав ће ово имати утицај на друштвене слојеве у земљи? Ко ће највише осетити последице?
Што се тиче друштвених група, уредба 5503 је усмерена на разопштавање народних маса и духом је слична чувеној уредби 21060 из 1985. године, којом је и започео неолиберални модел. Боливија тренутно има око 60% становништва са средњим приходима — ту не спадају само интелектуалци, већ и занатлије, превозници и мали произвођачи. Таква политика доводи до наглог скока трошкова живота и снажне инфлације, што ће буквално „истопити” овај широки друштвени слој. Тако да ће се прве последице одразити на политичку сферу, државне инститиуције и социјалну структуру.
Називате ову меру „декретчином” (decretazo). Зашто?
Зато што је опсег реформи огроман. Поред горива, уредба садржи пореске и царинске реформе, промене у расподели прихода регионима и олакшице за извозни сектор. То је документ од преко 26 страница који дотиче готово сваки аспект економског живота, а већина тих детаља је потпуно непозната широј јавности.
Да ли би ове реформе по вашем мишљењу, могле изазвати снажно противљење социјалних и професионалних група, укључујући протесте, блокаде и друштвену мобилизацију?
Одговор је и „да“ и „не“. Да, зато што повећање цена горива подразумева непосредан утицај на производну и куповну способност већине становништва. Дизел је крвоток наше производње — од орања земље до транспорта. Зато видимо побуну сељачких и радничких синдиката, превозника, занатлија, родитељских удружења и мноштва других социјалних група, које страдају било због раста цена, био због производних трошкова.
Међутим, оно што је опасно јесте што људи не виде остатак уредбе. На пример, део који дозвољава наднационалним компанијама „добровољне декларације” о приходима, што је отворени позив на системску утају пореза од стране елите. То се не политизује, јер људи то не разумеју или не знају да постоји.
У којој мери мислите да ће се продубити раскол између интересних група и присталица Родрига Пазаи Едмана Ларе? Колико ће савез и зближавање између Родрига Паза и десничарских партија ојачати након ових реформи?
Видимо јаван и отворен раскол. Ларине присталице су на улицама и траже поништење уредбе 5503, док је Пазове присталице бране. Они су на супротним странама друштвеног сукоба. Да ли је то трајни раздор? Тешко је рећи. Ако се Лара потпуно обавеже опозиционом блоку, имаћемо међусобно непријатељски настројен пар на челу државе до краја мандата. Све зависи од тога да ли је Ларин потез само тренутни интерес или принципијелна промена.
Што се тиче другог дела питања — иако су CAINCO и остали пословни и извозни сектори поздравили тај корак Родрига Паза, они то нису учинили у смислу пуне подршке. Критиковали су најављено повећање минималне плате од 20% (које је Паз понудио као надокнаду за скок цена хране), тврдећи да то одвраћа инвестиције. Елита са којом Паз жели да се спријатељи му каже: „Хвала на поклону, али ниси нам раван, мораш још више да стегнеш каиш народу“. Они га неће политички бранити ако на улицама почне да „гори“.
За крај, може ли ова уредба ипак донети неку корист националној економији?
Зависи од тога шта подразумевате под корисним. Ако подразумевамо куповну моћ грађана — онда не, ова уредба не користи већини. Изузимајући 5-7% мултимилионера, сви остали ће осиромашити.
Владина прича је да ће прилагођавање цена донети извесност приватном сектору и стабилност у односу на претходну нестабилност и стагнацију (из времена Луиса Арсеа). Држава смањује мањак у буџету, али пошто мења своју улогу, тај уштеђени новац неће улагати у школе и болнице или националну економију, него ће га усмерити у финансијске мере.
Политички, ово је самоубиство за предстојеће локалне изборе. Чини се да је влада свесно жртвовала своју будућност на изборима како би зацементирала ове дубоке економске преображаје.
