Sastanak ministara finansija i predsednika centralnih banaka G20, održan prošle nedelje u Ešvilu, Severna Karolina, razotkrio je nemoć Bele kuće da postroji svoje atlantističke partnere i ponovo pokazao njenu nesposobnost da zastraši Narodnu Republiku Kinu.
Sastanak je bio planiran kao scenska postavka američke vlasti nad globalnom ekonomijom. Događaj, koji je koordinisao Skot Besent, prikazao je fragmentisani Zapad koji još uvek pokazuje svoje medijsko, digitalno i ratno gospodstvo, ali ta sredstva se više ne mogu pretočiti u globalnu poslušnost. Kao i toliko puta ranije, jezik „međunarodne koordinacije“ Vašingtona poslužio je kao diplomatski lak za nametanje disciplinovanja. Za sekretara trezora to nije bio poziv na većanje. Bio je to poziv na poslušnost.
Rezultat susreta, u tom okviru, nije bio ekonomski, nego geopolitički. Suštinski podatak je da je sastanak završen bez zajedničkog saopštenja jer je Kina odbila formulaciju koja osuđuje zemlje s „prekomernim i trajnim spoljnim suficitima“. Taj eufemizam odnosio se na izvoznu sposobnost Pekinga, čiji predstavnici se postaraše podsetiti da Sjedinjene Države tokom XX veka — do sedamdesetih — imađahu isti takav suficit, ama njihovi sadašnji funkcioneri ne žele da se toga sete. Pred kineskim vetom, Sjedinjene Države objavile su jednostranu izjavu predsedavajućeg. Ta scena sažima preokret epohe: Stejt department, kojim rukovodi Narko Rubio, još uvek naređuje, ali više ne ubeđuje. Pritiska, ali ne vodi.
Prisustvo ruskog ministra finansija Antona Siluanova je pride ogolila protivrečnosti NATO-a. U Ešvilu je Moskva ponovo sela za sto na kome se raspravlja o dimenzijama globalne privrede, dok je evropsko negodovanje postalo očigledno. Izolacija Vladimira Putina nije mogla da se pretvori u fotografiju sastanka. S druge strane, veto Pekinga ponovo je razotkrio protivrečnosti Sjedinjenih Država, koje uporno propovedaju ekonomsku slobodu dok primenjuju brojne regulacije kako unutar zemlje, tako i u spoljnoj politici. Prema unutra, reguliše, ulaže i opunomoćuje multimilionere poreskim ljubaznostima i investicijama same federalne države. Slučajevi interneta, GPS-a, mikroelektronike i sada veštačke inteligencije (VI) dostigli su zrelost zahvaljujući državnom planiranju, javnom finansiranju, učešću nacionalnih laboratorija, uključivanju vojnih agencija i prikrivenim subvencijama. Američki korporativni ekosistem učvrstio se i održava se zahvaljujući spletu posrednih državnih subvencija, vojnih ugovora i masovnih poreskih olakšica.
Danas, Plan akcije za veštačku inteligenciju, koji je stvorio Donald Tramp, ne uvodi novu javnu naučno-tehnološku politiku: on obnavlja istorijsku matricu. Ulaže novac od poreza u javne razvojne programe i u privatne korporacije povezane s inovacijama. U ekonomskom smislu, pomagao je velikim kompanijama i socijalizovao rizike njihovih gubitaka među poreskim obveznicima. Stari mehanizam Hud Robin, koji se sada pojačava: do drugog Trampovog mandata, federalni podsticaji behu ograničeni na subvencije, ugovore, kredite po povlašćenim kamatama ili finansijska spasavanja banaka i osiguravajućih kompanija (poput onih omogućenih tokom krize nastale 2009). Od 2024. narandžasti magnat je tome dodao državno deoničarsko učešće u privatnim preduzećima, pod izgovorom nacionalne bezbednosti i takmičenja s Kinom. Prema spolja, poziva treće zemlje na otvaranje kako bi se američke korporacije širile.
Ova dinamika potvrđuje središnju tezu kritičke političke ekonomije: američka tehnološka inovacija nikada nije počivala na propagiranom lese feru, nego na kombinaciji javnog finansiranja, industrijskog planiranja i privatnog prisvajanja dobiti. Licemerje se tako gromoglasno pokazuje. Sjedinjene Države pozivaju se na slobodno tržište kada žele potčiniti Globalni jug ili zaustavi Peking, ali primenjuju izvozne dozvole, carine i sankcije kada se njihova prevlast pokaže ugroženom. Kao što je Marijana Macukato dokumentovala na slučaju iPhone-a, država nikada nije neutralna. U slučaju VI, ta matrica ponovo postaje očigledna: Besent se poziva na slobodno tržište kada nastoji legitimisati širenje svojih korporacija, ali im pruža podršku kada treba da sačuva svoju prevlast. Ono što je skaredno nije to što se Sjedinjene Države mešaju; prljavo i prezreno je to što su namerne zabraniti drugima da čine isto.
Za Latinsku Ameriku i Karibe, scenska postavka Ešvila predstavlja novu intervencionističku opomenu. Vašington se pred rastućom višepolarnošću sve više povlači na ono što naziva svojim dvorištem. Argentinski slučaj je ilustrativan. Trgovinska deregulacija koju slavi vlada Havijera Mileja ostavlja zemlju izloženiju baš onim neuravnoteženostima koje Sjedinjene Države osuđuju kada ugrožavaju njihove interese. Učešće Luisa Kaputa na samitu G20 produžilo je nadmenu oportunističku retoriku Havijera Mileja o Malvinskim ostrvima, što je potvrdilo da on nije krtica koja je došla da uništi državu, nego bubojed koji je došao da preda suverenitet Sjedinjenim Državama.
U tom okviru, Južni Atlantik i pitanje Malvinskih ostrva pretvaraju se u monetu za potkusurivanje tuđu nacionalnom suverenitetu, kroz koju Tramp kažnjava London zbog neučestvovanja u ratu protiv Islamske Republike, iznuđuje od premijera Endija Bernama povećanje vojnog budžeta i pokušava oslabiti laburiste na vlasti. Ovaj spoljni spor takođe razotkriva Milejev groteskni oportunizam: neotuđiva stvar Malvinskih ostrva prestaje da se misli sa suverenog stanovišta i postaje sredstvom razmene novog imperijalnog tutorstva. Pred tom stvarnošću, zadatak je pridružiti se globalnim akterima koji nude višestranost i poštovanje suvereniteta.
Oslobodilački zadatak Globalnog juga je izgraditi sopstvenu moć: regionalnu integraciju, tehnološku suverenost, autonomne finansijske mehanizme i spoljnu politiku koja poslušnost ne skriva pod ličinom pragmatizma. Ešvil nije bio samo neuspeli sastanak. Bio je razglednica iscrpljenosti poretka koji je decenijama pretvarao svoje posebne interese u univerzalna pravila. Zapad je svoju vlast nazivao „multilateralizmom“; svoj selektivni protekcionizam „slobodnim tržištem“; a svoje preventivne ratove, sankcije i blokade „međunarodnom bezbednošću“. Taj rečnik počinje da se haba, jer ga stvarnost više ne podržava. Milej visi o globalnom kistu kome sahne boja. Otuda njegov pokušaj da oponaša Leopolda Fortunata Galtijerija.
Izvor: Página|12
