Састанак министара финансија и председника централних банака Г20, одржан прошле недеље у Ешвилу, Северна Каролина, разоткрио је немоћ Беле куће да построји своје атлантистичке партнере и поново показао њену неспособност да застраши Народну Републику Кину.
Састанак је био планиран као сценска поставка америчке власти над глобалном економијом. Догађај, који је координисао Скот Бесент, приказао је фрагментисани Запад који још увек показује своје медијско, дигитално и ратно господство, али та средства се више не могу преточити у глобалну послушност. Као и толико пута раније, језик „међународне координације“ Вашингтона послужио је као дипломатски лак за наметање дисциплиновања. За секретара трезора то није био позив на већање. Био је то позив на послушност.
Резултат сусрета, у том оквиру, није био економски, него геополитички. Суштински податак је да је састанак завршен без заједничког саопштења јер је Кина одбила формулацију која осуђује земље с „прекомерним и трајним спољним суфицитима“. Тај еуфемизам односио се на извозну способност Пекинга, чији представници се постараше подсетити да Сједињене Државе током XX века — до седамдесетих — имађаху исти такав суфицит, ама њихови садашњи функционери не желе да се тога сете. Пред кинеским ветом, Сједињене Државе објавиле су једнострану изјаву председавајућег. Та сцена сажима преокрет епохе: Стејт департмент, којим руководи Нарко Рубио, још увек наређује, али више не убеђује. Притиска, али не води.
Присуство руског министра финансија Антона Силуанова је приде оголила противречности НАТО-а. У Ешвилу је Москва поново села за сто на коме се расправља о димензијама глобалне привреде, док је европско негодовање постало очигледно. Изолација Владимира Путина није могла да се претвори у фотографију састанка. С друге стране, вето Пекинга поново је разоткрио противречности Сједињених Држава, које упорно проповедају економску слободу док примењују бројне регулације како унутар земље, тако и у спољној политици. Према унутра, регулише, улаже и опуномоћује мултимилионере пореским љубазностима и инвестицијама саме федералне државе. Случајеви интернета, GPS-а, микроелектронике и сада вештачке интелигенције (ВИ) достигли су зрелост захваљујући државном планирању, јавном финансирању, учешћу националних лабораторија, укључивању војних агенција и прикривеним субвенцијама. Амерички корпоративни екосистем учврстио се и одржава се захваљујући сплету посредних државних субвенција, војних уговора и масовних пореских олакшица.
Данас, План акције за вештачку интелигенцију, који је створио Доналд Трамп, не уводи нову јавну научно-технолошку политику: он обнавља историјску матрицу. Улаже новац од пореза у јавне развојне програме и у приватне корпорације повезане с иновацијама. У економском смислу, помагао је великим компанијама и социјализовао ризике њихових губитака међу пореским обвезницима. Стари механизам Худ Робин, који се сада појачава: до другог Трамповог мандата, федерални подстицаји беху ограничени на субвенције, уговоре, кредите по повлашћеним каматама или финансијска спасавања банака и осигуравајућих компанија (попут оних омогућених током кризе настале 2009). Од 2024. наранџасти магнат је томе додао државно деоничарско учешће у приватним предузећима, под изговором националне безбедности и такмичења с Кином. Према споља, позива треће земље на отварање како би се америчке корпорације шириле.
Ова динамика потврђује средишњу тезу критичке политичке економије: америчка технолошка иновација никада није почивала на пропагираном лесе феру, него на комбинацији јавног финансирања, индустријског планирања и приватног присвајања добити. Лицемерје се тако громогласно показује. Сједињене Државе позивају се на слободно тржиште када желе потчинити Глобални југ или заустави Пекинг, али примењују извозне дозволе, царине и санкције када се њихова превласт покаже угроженом. Као што је Маријана Мацукато документовала на случају iPhone-а, држава никада није неутрална. У случају ВИ, та матрица поново постаје очигледна: Бесент се позива на слободно тржиште када настоји легитимисати ширење својих корпорација, али им пружа подршку када треба да сачува своју превласт. Оно што је скаредно није то што се Сједињене Државе мешају; прљаво и презрено је то што су намерне забранити другима да чине исто.
За Латинску Америку и Карибе, сценска поставка Ешвила представља нову интервенционистичку опомену. Вашингтон се пред растућом вишеполарношћу све више повлачи на оно што назива својим двориштем. Аргентински случај је илустративан. Трговинска дерегулација коју слави влада Хавијера Милеја оставља земљу изложенију баш оним неуравнотеженостима које Сједињене Државе осуђују када угрожавају њихове интересе. Учешће Луиса Капута на самиту Г20 продужило је надмену опортунистичку реторику Хавијера Милеја о Малвинским острвима, што је потврдило да он није кртица која је дошла да уништи државу, него бубојед који је дошао да преда суверенитет Сједињеним Државама.
У том оквиру, Јужни Атлантик и питање Малвинских острва претварају се у монету за поткусуривање туђу националном суверенитету, кроз коју Трамп кажњава Лондон због неучествовања у рату против Исламске Републике, изнуђује од премијера Ендија Бернама повећање војног буџета и покушава ослабити лабуристе на власти. Овај спољни спор такође разоткрива Милејев гротескни опортунизам: неотуђива ствар Малвинских острва престаје да се мисли са сувереног становишта и постаје средством размене новог империјалног туторства. Пред том стварношћу, задатак је придружити се глобалним актерима који нуде вишестраност и поштовање суверенитета.
Ослободилачки задатак Глобалног југа је изградити сопствену моћ: регионалну интеграцију, технолошку сувереност, аутономне финансијске механизме и спољну политику која послушност не скрива под личином прагматизма. Ешвил није био само неуспели састанак. Био је разгледница исцрпљености поретка који је деценијама претварао своје посебне интересе у универзална правила. Запад је своју власт називао „мултилатерализмом“; свој селективни протекционизам „слободним тржиштем“; а своје превентивне ратове, санкције и блокаде „међународном безбедношћу“. Тај речник почиње да се хаба, јер га стварност више не подржава. Милеј виси о глобалном кисту коме сахне боја. Отуда његов покушај да опонаша Леополда Фортуната Галтијерија.
Извор: Página|12
