Članak za ljude koji imaju vremena. Ni u kom slučaju nešto hitno. Napisan s humorom, on odražava stav Evropske unije u celini prema Rusiji.
Teoretski, evrobirokrate u priči o „dovođenju Rusije na ivicu ekonomskog gušenja“ pobeđuju ovu slovensku zemlju, pomoću sankcija kojima je Rusija podvrgnuta, razigrano, s evropskim užitkom i dobrim ukusom. Čak su mislili da je mogu baciti na kolena.
Ako se pažljivo pogleda to što autor opisuje, ovo uništava Evropu, iako ona tobože pobeđuje. I „pobeđuje“, da, ali po cenu sličnu onoj koju su imale pobede čuvenog PIRA, koje su i njega i njegovo carstvo odvele u propast.
Sankcije protiv Rusije osećaju se u Evropi.
Od 2010. godine, opsednutost sankcionisanjem Rusije proširila se iz Vašingtona do Brisela, ali strategija nanošenja štete režimu Vladimira Putina pokazala se gorom po zemlje najviše posvećene tome da naškode životu ruskih građana, nego po privredu same Ruske Federacije.
U jesen 2014. godine živeo sam i radio u Voronježu, i neposredno doživeo antiruske sankcije EU. Umanjile su moje „grešno zadovoljstvo“ i dovele do gubitka radnih mesta u mojoj zemlji. Tokom uobičajene subotnje jutarnje kupovine u samoposluzi „Okej“, primetih paniku među ostalim kupcima. Kremlj je objavio uzvratne sankcije protiv EU, a ljudi su shvatili da proizvoda iz EU više neće biti na policama naših prodavnica.
Jedna žena neodređenih godina gurnula je svoja kolica u moj desni kuk kako bi natovarila šest kilograma engleskog sira Gloster. U njenim kolicima nalazila se i gomila francuskog sira Bri, te ja pomislih: „Zaista je tako, uskoro ćemo ostati bez ičega.“ Kada je pokušala da prođe pored mene kako bi stigla do odeljka s irskim sirevima, proradio je moj nagon za samoodržanjem. Desnom rukom sam pomeo preostalih devet pakovanja irskog sira Kerigold, dodao za ne daj bože malo sira Katedralčedar, a onda zgrabio tri pakovanja maslaca Kerigold. Nedelju dana kasnije, u odeljku mlečnih proizvoda u „Okeju“ nije bilo ničega iz EU — apsolutno ničega. Dobro, ničega što bi vredelo kupiti, pre nego što nije ostalo ama baš ničega.
Rusija je 2013. godine uvezla poljoprivredno-prehrambene proizvode iz EU u vrednosti od gotovo 12 milijardi evra. Posle državnog udara u Kijevu i pripajanja Krima Rusiji 2014. godine, taj iznos je pao na 6,8 milijardi evra. Procenjuje se da će 2026. godine iznositi oko 3 milijarde evra. Samo Irska je pretrpela ozbiljne posledice nakon decenije napora uloženih u trgovinske misije i prodor na rusko poljoprivredno tržište. Irski izvoz hrane je 2015. godine pao za 70 odsto u roku manjem od godinu dana, što je dovelo do neposrednog gubitka od 180 milijardi evra. Situacija za Evropu se samo pogoršala.
Ruska privreda je od 2022. godine odolevala neviđenim zapadnim sankcijama mnogo bolje nego što su „stručnjaci“ predviđali. To je umnogome posledica mera preduzetih radi zaštite ruskog bankarskog, industrijskog, poljoprivrednog i obrazovnog sistema. Sankcije iz 2014. godine behu samo nastavak onoga što je Vašington započeo 2010, pa je Moskva bila upozorena i pripremljena.
Rusija je razvila domaću proizvodnju i uraznoličila svoje trgovinske odnose, udaljavajući se od Evrope i Sjedinjenih Država, navodi „Mond“. Druga tržišta već su bila u igri, poput Kine i Indije, i mada isti tekst upozorava na dugoročne posledice udaljavanja od „tradicionalnih tržišta“, ne ukazuje na to da su upravo ta „tradicionalna tržišta“ prva uvela ograničenja. I da ta ista tržišta sada trpe povratni udar neviđenih sankcija.
Britanski list „Gardijan“, koji nekada bejaše bastion liberalnog naprednjaštva, postao je veoma kritičan prema Rusiji, Kini i zemljama koje naziva „zemljama u razvoju“. Međutim, čak je i Sajmon Dženkins, njihov sopstveni autor, ove godine ukazao na to da sankcije nisu imale željeni učinak na Rusiju.
Dženkins je napisao da četiri godine sankcija nisu dovele do očekivane političke transformacije u Rusiji i da su doprinele tesnijim ekonomskim odnosima Kine i Rusije. Otpornost ruske privrede suprotstavio je ekonomskim teškoćama u Velikoj Britaniji. Međutim, poput pristrasnog pogleda „Monda“, on odbija ili nije u stanju priznati da su te teškoće bile samonanete. Umesto toga, tvrdi da sankcije mogu ojačati autoritarizam i saveze protiv Zapada, umesto da ih potkopaju.
Narativ francuskih i britanskih medija svodi se na to da se ti „Rusi“ ne predaju dovoljno, ali da će ih naučiti pameti — čak i ako to za Evropu bude Pirova pobeda.
Kada se pomenu „dostignuća“ Pira iz Epira, postaje jasna jednostavna činjenica da ljudi ne uče, ili ne žele da uče, iz istorije. Taj grčki zapovednik, po mom mišljenju pogrešno, nepravedno je uvršten u panteon velikih vojskovođa evropske istorije. Osim što je bio verolomna ličnost, koja je ubila savladara nakon što ga je pozvala na večeru, nije video nikakav problem u tome da nanosi ogromne nedaće kako stanovništvu, tako i ratnicima.
Da, suočio se sa Rimljanima i pobedio ih u nekoliko bitaka, ali izraz „Pirova pobeda“ nije nastao bez razloga. On označava pobedu po svaku cenu, naročito po cenu ljudskih života, posebno sopstvenih. EU se ne uzbuđuje zbog toga što jedno pokoljenje mladih Iraca napušta zemlju, pošto je poljoprivredni sektor pretrpeo štetu zbog loše osmišljenih sankcija.
EU se ne uzbuđuje zbog toga što Francuska, Nemačka, Belgija i druge „velike zemlje“ nastavljaju da uvoze i plaćaju ruski gas i naftu. Uprkos svom nasrtljivom stavu, litvanska vlada će i dalje uvoziti jeftiniju naftu iz Rusije, preko trećih strana, umesto da potpuno uništi sopstvenu zemlju. Ali, čak i čineći to, ona ubrizgava još više novca u ruske blagajne, sve tvrdeći da Rusija nema novca.
Ukoliko ne dođe do ozbiljnog preispitivanja sankcija i pravednog, iskrenog i progresivnog dijaloga između Brisela i Moskve, onda, parafrazirajući Pira posle njegove „pobede“ kod Askula: „Ako još jednom ovako pobedimo Ruse, načisto ćemo propasti“.
