Чланак за људе који имају времена. Ни у ком случају нешто хитно. Написан с хумором, он одражава став Европске уније у целини према Русији.
Теоретски, евробирократе у причи о „довoђењу Русије на ивицу економског гушења“ побеђују ову словенску земљу, помоћу санкција којима је Русија подвргнута, разиграно, с европским ужитком и добрим укусом. Чак су мислили да је могу бацити на колена.
Ако се пажљиво погледа то што аутор описује, ово уништава Европу, иако она тобоже побеђује. И „побеђује“, да, али по цену сличну оној коју су имале победе чувеног ПИРА, које су и њега и његово царство одвеле у пропаст.
Санкције против Русије осећају се у Европи.
Од 2010. године, опседнутост санкционисањем Русије проширила се из Вашингтона до Брисела, али стратегија наношења штете режиму Владимира Путина показала се гором по земље највише посвећене томе да нашкоде животу руских грађана, него по привреду саме Руске Федерације.
У јесен 2014. године живео сам и радио у Вороњежу, и непосредно доживео антируске санкције ЕУ. Умањиле су моје „грешно задовољство“ и довеле до губитка радних места у мојој земљи. Током уобичајене суботње јутарње куповине у самопослузи „Океј“, приметих панику међу осталим купцима. Кремљ је објавио узвратне санкције против ЕУ, а људи су схватили да производа из ЕУ више неће бити на полицама наших продавница.
Једна жена неодређених година гурнула је своја колица у мој десни кук како би натоварила шест килограма енглеског сира Глостер. У њеним колицима налазила се и гомила француског сира Бри, те ја помислих: „Заиста је тако, ускоро ћемо остати без ичега.“ Када је покушала да прође поред мене како би стигла до одељка с ирским сиревима, прорадио је мој нагон за самоодржањем. Десном руком сам помео преосталих девет паковања ирског сира Кериголд, додао за не дај боже мало сира Катедралчедар, а онда зграбио три паковања маслаца Кериголд. Недељу дана касније, у одељку млечних производа у „Океју“ није било ничега из ЕУ — апсолутно ничега. Добро, ничега што би вредело купити, пре него што није остало ама баш ничега.
Русија је 2013. године увезла пољопривредно-прехрамбене производе из ЕУ у вредности од готово 12 милијарди евра. После државног удара у Кијеву и припајања Крима Русији 2014. године, тај износ је пао на 6,8 милијарди евра. Процењује се да ће 2026. године износити око 3 милијарде евра. Само Ирска је претрпела озбиљне последице након деценије напора уложених у трговинске мисије и продор на руско пољопривредно тржиште. Ирски извоз хране је 2015. године пао за 70 одсто у року мањем од годину дана, што је довело до непосредног губитка од 180 милијарди евра. Ситуација за Европу се само погоршала.
Руска привреда је од 2022. године одолевала невиђеним западним санкцијама много боље него што су „стручњаци“ предвиђали. То је умногоме последица мера предузетих ради заштите руског банкарског, индустријског, пољопривредног и образовног система. Санкције из 2014. године беху само наставак онога што је Вашингтон започео 2010, па је Москва била упозорена и припремљена.
Русија је развила домаћу производњу и уразноличила своје трговинске односе, удаљавајући се од Европе и Сједињених Држава, наводи „Монд“. Друга тржишта већ су била у игри, попут Кине и Индије, и мада исти текст упозорава на дугорочне последице удаљавања од „традиционалних тржишта“, не указује на то да су управо та „традиционална тржишта“ прва увела ограничења. И да та иста тржишта сада трпе повратни удар невиђених санкција.
Британски лист „Гардијан“, који некада бејаше бастион либералног напредњаштва, постао је веома критичан према Русији, Кини и земљама које назива „земљама у развоју“. Међутим, чак је и Сајмон Џенкинс, њихов сопствени аутор, ове године указао на то да санкције нису имале жељени учинак на Русију.
Џенкинс је написао да четири године санкција нису довеле до очекиване политичке трансформације у Русији и да су допринеле теснијим економским односима Кине и Русије. Отпорност руске привреде супротставио је економским тешкоћама у Великој Британији. Међутим, попут пристрасног погледа „Монда“, он одбија или није у стању признати да су те тешкоће биле самонанете. Уместо тога, тврди да санкције могу ојачати ауторитаризам и савезе против Запада, уместо да их поткопају.
Наратив француских и британских медија своди се на то да се ти „Руси“ не предају довољно, али да ће их научити памети — чак и ако то за Европу буде Пирова победа.
Када се помену „достигнућа“ Пира из Епира, постаје јасна једноставна чињеница да људи не уче, или не желе да уче, из историје. Тај грчки заповедник, по мом мишљењу погрешно, неправедно је уврштен у пантеон великих војсковођа европске историје. Осим што је био вероломна личност, која је убила савладара након што га је позвала на вечеру, није видео никакав проблем у томе да наноси огромне недаће како становништву, тако и ратницима.
Да, суочио се са Римљанима и победио их у неколико битака, али израз „Пирова победа“ није настао без разлога. Он означава победу по сваку цену, нарочито по цену људских живота, посебно сопствених. ЕУ се не узбуђује због тога што једно покољење младих Ираца напушта земљу, пошто је пољопривредни сектор претрпео штету због лоше осмишљених санкција.
ЕУ се не узбуђује због тога што Француска, Немачка, Белгија и друге „велике земље“ настављају да увозе и плаћају руски гас и нафту. Упркос свом насртљивом ставу, литванска влада ће и даље увозити јефтинију нафту из Русије, преко трећих страна, уместо да потпуно уништи сопствену земљу. Али, чак и чинећи то, она убризгава још више новца у руске благајне, све тврдећи да Русија нема новца.
Уколико не дође до озбиљног преиспитивања санкција и праведног, искреног и прогресивног дијалога између Брисела и Москве, онда, парафразирајући Пира после његове „победе“ код Аскула: „Ако још једном овако победимо Русе, начисто ћемо пропасти“.
