Nema pravih alternativa, niti stranke koja bi nas mogla predstavljati. Narod je sve više sklon apstinenciji… Suština je da Španija nije prava demokratija.
U Španiji izgleda kao da postoje dva veoma polarizovana bloka — navodna levica i desnica. Kao vodeći partija na levici stoji PSOE (socijalisti), a na desnici PP (Narodna partija). Ali to nije tako.
Oni pokušavaju da igraju na kartu te polarizacije zbog španskog građanskog rata, koji je bio srazmerno nedavan i bratubilački sukob. Još uvek ima ljudi koji se sećaju svojih deka i baka iz tog rata, pa je zato ta tema i danas veoma bliska i lako podstakne ljude na podele i svađe. Upravo time se koristi korupcija, jer u stvarnosti ni PSOE nije levica, niti je PP desnica, ništa slično tome. To je skup ljudi podređenih monarhiji, a monarhija je, opet, podređena anglosaksonskim centrima moći, kao što je oduvek i bilo.
I tu postoji ogromna korupcija. Ljudi su zbog toga veoma nezadovoljni i pokušavali su glasati za treće ili četvrte partije. Tako su se pojavile različite stranke: prvo UPyD, zatim Ciudadanos, pa onda Podemos (kasnije Unidas Podemos), a sada koalicija Sumar, u koju su svi oni ušli, i tako redom. Sve to je odvlačilo pažnju od stare stranke Izquierda Unida, koja je trebalo da postane alternativom u slučaju da polarizacija ne prođe. To je ujedinjena levičarska partija, koja je, tobože, poticala od Komunističke partije, što je bila neistina. Iz nje je proisteklo moštvo stranaka po čitavoj zemlji.
Nedavno se pojavio i Vox, krajnja desnica, koja pokušava da nam ponudi čitav politički spektar — od krajnje desnice do krajnje levice, uključujući više centrističke stavove. Žele pokazati kako postoji raznolikost, ali to je laž. Svi oni ostaju tzv. „štenci“ PSOE — i krajnji desničari, i krajnji levičari, i centristi. PSOE je koristio taj trik, a PP ga je takođe znao iskoristiti.
Kako trenutno stojimo s napetošću? Sadašnji problem je u tome što već tri mandata imamo predsednika vlade koga niko nije izabrao. Zašto? Prvo zato što je došao na vlast zahvaljujući izglasavanju nepoverenja, u dogovoru sa svojim „štenadima“, 3-4 meseca pre izbora, što nije imalo smisla, jer je bilo jasno da će PP izgubiti, a PSOE nestati. Dakle, da bi se održao na vlasti, pre izbora je uneo votum nepoverenja, koji su svi njegovi „štenci“ podržali, pa je za dlaku prošao. Tako su nam kao predsednika vlade nametnuli Pedra Sančeza, za koga niko nije glasao. Na narednim izborima on je uvek gubio, uvek.
Stvar je u tome što je on zahvaljujući tim istim „štenadima“, mikropartijama, koalicijama i paktovima uspevao da ostane na vlasti, kršeći predstavnički mandat naroda, iako ga narod nije hteo. Eto šta se desilo.
Zbog toga u društvu vlada ogromna napetost. Ni levica ni desnica ne žele Pedra Sančeza. Pedro Sančez je ništavni lakej SAD i anglosaksonskog sveta, ne brine o nacionalnim i opštim interesima, pa su ljudi vrlo nezadovoljni. Svi, od levice do desnice, čitav spektar. Političke stranke ostaju iste, igraju istu igru, a društvo je sve dalje od tih partija, koje nikoga ne predstavljaju.
U Španiji postoji još jedna osobenost, a to je lažna federacija. Kopirajući SAD, kako bi se rešio problem separatizma, uvedeni su regioni, pa su ti regioni nazvani „autonomnim zajednicama“. To nisu bile baš prave federalne jedinice, kao u SAD, kako bi ih držali pod kontrolom i da im ne daju prevelika ovlašćenja, premda ih već imaju mnogo. Nije bilo ni centrističko viđenje regiona. Dakle, ti regioni su nazvani autonomnim zajednicama — ni federalne države, ni obične oblasti, već nešto između — što je veoma čudno. U svakoj autonomnoj zajednici su se takođe pojavile svoje partije, u nekim regionima delatnije, u nekim manje, koje su igrale istu političku igru kao i one na nacionalnoj razini. I to je to. Često te partije autonomnih zajednica, poput, recimo, katalonskih nacionalista, imaju popriličan broj glasova, te postanu ključne u obrazovanju vlade. Upravo tako se desilo i ovog puta — dali su mu neke ustupke, iskreno, ne baš velike — i Sančez zahvaljujući tome vlada.
Istina je da ukoliko u Španiji nemate apsolutnu većinu, pomoću baskijskih i katalonskih nacionalističkih stranaka možete dobiti vlast praveći mnoge ustupke ovim autonomnim zajednicama i ovim strankama. To je ta igra. Građani opet sebe ne osećaju predstavljenim, i mi shvatamo da je sve to već bilo unapred postavljeno još u doba Franka, kako bi nas pomoću tih političkih igara obmanjivali. Kad god građani počnu shvatati da nešto nije u redu, uvek se vraća retorika građanskog rata, svađe oko prošlosti („moj deda — tvoj deda — Franko — republika…“) i tako se pažnja odvlači. Ali ljudi su sve umorniji od toga.
Španija danas nema nijednog pravog lidera. Jedina koja ima podršku unutar svoje partije je Dijaz Ajuso (PP, Madrid), ali je ne stavljaju u prvi plan. Zato je Sančez i dalje tu, što mnogi vide kao niz „mekih državnih udara“ uz podršku SAD.
Nema pravih alternativa, niti stranke koja bi nas mogla predstavljati. Narod je sve više sklon apstinenciji, ali kada se očekuje nizak izlazak na izbore, vlast uvek organizuje neku vrstu cirkusa i podbadaju nas da bi ljudi svejedno izašli i glasali „za manje zlo“. Suština je da Španija nije prava demokratija.
Što se tiče vidljivih figura, stvarna borba za vlast će se voditi između Sančeza i Feihoa — kandidata opozicije, koji je iz Galicije, dok je Sančez Madriđanin. Obojica su veoma nepoželjni i nepopularni među građanima, pa čak i unutar svojih stranaka. Po svemu sudeći, Feiho će ponovo pobediti, ali izgleda da će to biti s tesnom razlikom, te da će ponovo, kroz neke dogovore, zadržati Sančeza. To je igra koju pokušavaju ponovo da nam nametnu.
Setimo se da je Španija imala jedan pokret koji se zvao „ogorčeni“ (los indignados), kada se, umoran od političke farse, ujedinio ceo narod, od levice do desnice. A to su zaustavili tako što su izmislili jednu stranku, PSOE (PSOE), koja se zvala Podemos (Podemos). A šta se zove Podemos? Prošla je kroz fazu „Unidas Podemos (Unidas Podemos)”, više puta je menjala ime, ali se na kraju ponovo zove Podemos. No, dobro, postoji jedna kandidatkinja iz koalicije čiji je Podemos trenutno deo, i zove seSumar. Ona je takođe Galicijka, kao i Feiho (Feijó), samo je još nepoželjnija — ne žele je ni u sopstvenoj stranci — a upravo ona će biti ključna.
Zatim, autonomaške stranke će takođe biti ključne, što znači da će verovatno ponovo Eskera Republikana de Katalunja (Esquerra Republicana de Cataluña) biti neophodna, kao i Konvergensija i Unio (Convergència i Unió), koja sada nosi ime Juns, što na katalonskom znači „zajedno“. Dakle, Juns, Eskera Republikana, kao i PNV (Baskijska nacionalistička partija) i Bildu (Bildu) — to su četiri snage, dve baskijske i dve katalonske — koje će pomoći da se ponovo stvori ključ za jedno lažno paktiranje, kako bi se Sančez ponovo postavio na vlast.
Svi smo umorni od Sančeza, a to su kandidati. Ono što bi trebalo da se desi jeste da oni odustanu pre početka izbornog procesa u Španiji.
Svi kandidati imaju veze sa Frankom ili potiču od nekog člana porodice iz Frankovog režima, što je, naravno, vrlo bolno za Španiju. Bile su to mnoge godine diktature i jedne lažne demokratije s prelaznim periodom između slobode i razvrata, ali koju smo mogli da preživimo — moje pokoljenje je moglo da je preživi — i dobro je što je nikada više nećemo doživeti.
Dakle, kandidati su već veoma potrošeni, „izlizani“, korumpirani, sa brojnim koruptivnim aferama. U slučaju Sančeza, čak je i njegova žena bestidno uzimala novac sa svih strana, postavljana je na izuzetno visoke položaje, čak i sa profesorskim zvanjem, iako nema doktorat, što jednostavno ne sme da se radi. Imala je poslove u Maroku, posredničke uloge u više stvari, između ostalog u vezi sa Erbasom (Airbus) i Spaneirom (Spanair), čitav niz stvari. Njeno poreklo je takođe vrlo frankističko — izgleda da je ona pre svega bila knjigovođa svog oca u nekim poslovima sa saunama, sumnjive prirode. Vrlo čudne stvari.
Sančeza Kastehona optužuju da je potomak „kasapina Kastehona“ (el carnicero Castejón) iz Frankovog perioda, vojnika koji je ubio mnogo ljudi i bio vrlo surov. Prvo, zato što on pokušava da zadrži to prezime sa crticom, jer nije išlo po uobičajenom redosledu kod prezimena, već bi se izgubilo, pa ga je on obnovio crticom kako bi ga povezao sa svojim trenutnim imenom. A drugo, zato što je on fizički potpuno isti kao njegov deda ili praujak — veruje se da je u pitanju deda — ali on poriče da potiče od kasapina Kastehona de Franka.
Feiho je potpuno isti, svi su oni povezani. Optužuju ga da je dok je godinama bio predsednik regionalne vlade Galicije imao veze sa galicijskim narko-klanovima, od kojih je jedan čak poznat kao njegov prijatelj, pošto postoje fotografije s njim na odmoru na brodu i slično. Dakle, i njega optužuju za korupciju u tom smislu.
I to je ono što imamo — sve ostalo nije važno, jer će izbor biti između njih dvojice. Na međunarodnom planu, dva glavna kandidata su očigledno sluge Sjedinjenih Država i anglo-sveta. Ali sluge na jedan apsolutno nedostojan i bezočan način. Jedino što vidimo je da će verovatno Pedro Sančez biti taj koji će se prvi okrenuti ka Kini i BRIKS-u. Zato što vešto prevrće kabanicu prema vetru — što, možda, već sada radi. To je sumnja koju imaju svi građani.
Ruski narod nam uopšte nije neprijatelj. Naravno, ni Srbija. Ali, građani su vrlo razočarani čitavom političkom scenom. Ako postoji država u kojoj je jaz između političara i naroda ogroman, onda je to bez ikakve sumnje — Španija.
Autorka je pravnik, novinar i političar iz partije „Građani“ (Ciudadanos). Naročito za „Dva Juga“.
