Настављамо разматрати резултате првог круга председничких избора у Боливији, који су неке изненадили, док су другима, напротив, деловали сасвим логично.
Резултати избора одржаних 17. августа нису донели изненађења. Главни кандидати остали су у клинчу, док је велики број неопредељених, белих и поништених листића унео дозу неизвесности. Управо та променљива маса бирача омогућила је да Родриго Паз, у завршници кампање, почне добијати подршку у народним слојевима, нарочито у планинским областима и на западу земље — у Ла Пазу, Оруру и Потосију.
ПДЦ као политичка партија — уопште, све политичке партије — не постоје као идеологија, као програм или као политички пројекат. Постоје само кандидати, политичке вође, које притом немају значајног утицаја. Та празнина у организацији довела је до хаотичног састављања изборних листа, у којима су се нашли представници различитих друштвених група без јасне политичке линије. Сâм Родриго Паз, бивши сенатор, а сада можда будући председник Боливије, није у парламенту оставио значајан траг — његов учинак се пре може назвати просечним.
Подршка економских група Родригу засад се још јасно не види, тек почињу да се граде нека савезништва. Дорија Медина и посебно Клауре су заинтересовани да подрже Паза, зато што су они сад непријатељи другог кандидата — Хорхеа Кироге, који ће учествовати у другом кругу.
Што се тиче Ева Моралеса, избори су показали да он и даље има значајну базу — велики број невжећих листића тумачи се као посредна подршка њему. Док ће Кирога наступити отворено против Моралеса, Паз ће у том питању, по свој прилици, заузети опрезнији став.
Разлике се могу уочити и у погледу међународних односа: Паз делује ближи блоку БРИКС него Кирога.
У законодавној власти, међу сенаторима и посланицима, мало је вероватно да ће постојати јединствена линија. Пошто нема страначко-партијске структуре, посланици ће свакако следити сопствене интересе и агенде.
С неких страна биће пренебрегавана линија која долази одозго, из извршне власти, највероватније ћемо имати раздробљену Законодавну скупштину, какву и данас видимо у Боливији.
Боливија се тако суочава са двоструком кризом: кризом странака и кризом лидерства. Уместо снажних политичких организација, земљу воде поједини актери без јасне програмске подлоге, а исход избора остаје неизвесан у условима дубоке институционалне нестабилности.
