Krajem jeseni predstoje opšti izbori u Hondurasu. Verujemo da većina naših čitalaca u Srbiji malo zna o političkoj situaciji u ovoj dalekoj zemlji Centralne Amerike.
Vilfredo Serano (Wilfredo Serrano), politikolog iz Hondurasa, ljubazno se saglasio da za izdanje „Dva Juga“ ponešto kaže o glavnim političkim strankama i osobenostima predstojećih izbora.
O političkoj situaciji u Hondurasu pred izbore
Honduras će 30. novembra održati opšte izbore, na kojima učestvuje pet političkih stranaka. Četiri od njih imaju dugu istoriju — više od 20 ili 30 godina. Najstarija je Liberalna stranka (Partido Liberal), koja postoji preko 100 godina, a sledi je Nacionalna stranka (Partido Nacional) sa nešto više od 90 godina postojanja. Pored njih, postoje i dve novije stranke socijaldemokratskog usmerenja: Partija obnove i jedinstva — Socijaldemokratija (Partido Innovación y Unidad Social Demócrata) i Hrišćanska demokratija (Partido Demócrata Cristiano).
Honduras su tradicionalno vodile dve istorijske snage — Liberalna i Nacionalna stranka.
Bivši predsednik Hose Manuel Zelaja Rosales pobedio je na izborima 2009. godine kao kandidat Liberalne stranke, ali su 28. juna iste godine konzervativni i krajnje desničarski sektori, predvođeni Robertom Mičeletijem i vojnim vrhom, uz finansijsku podršku ekonomske elite, izveli državni udar protiv predsednika Zelaje, koji je u to vreme predlagao narodni referendum o uvođenju četvrte izborne urne, u kojoj bi se građani izjasnili o sazivanju ustavotvorne skupštine.
Ta inicijativa je izazvala otpor desnice, koja je iskoristila svoje pozicije unutar vladajuće Liberalne stranke. Mičeleti je bio predsednik Nacionalnog kongresa, i oni su kontrolisali Javno tužilaštvo, Vojsku i Vrhovni sud. Uz podršku Nacionalne stranke, izvršen je državni udar, uz krivotvorenu ostavku predsednika u Kongresu. To jest, dve istorijske snage — Liberalna i Nacionalna stranka — sporazumele su se da izvedu državni prevrat.
Posle toga, Honduras je ušao u dugo desetleće političke nestabilnosti. Na izborima 2009. pobedio je Porfirio Lobo Sosa iz Nacionalne stranke. 2013. vlast je preuzeo Huan Orlando Ernandez, koji je kasnije nezakonito reizabran 2017. godine, uz belodanu izbornu prevaru. Danas se nalazi u zatvoru u SAD zbog optužbi za trgovinu drogom.
Državni udar je omogućio da se dve-tri godine kasnije u zemlji osnuje nova Stranka Sloboda i obnove (Partido Libertad y Refundación), koju predvodi Zelaja. Njihova kandidatkinja, Siomara Kastro, prvi put se kandidovala 2012. godine, ali je poražena 2013. usled izborne prevare. Zatim, 2017. Sloboda i obnova učestvuje u opozicionom savezu. Siomara Kastro je ustupila kandidaturu novinaru i sportskom komentatoru Salvadoru Nasrali, ali je i tada došlo do očiglednog krivotvorenja. Salvador Nasrala je vodio ispred Huana Orlanda Ernandeza za nešto više od 4 poena, ali kako su dani prolazili, unutar Nacionalnog saveta Vrhovnog izbornog suda su postepeno udešavali rezultate kako bi sprečili pobedu Salvadora Nasrale i opozicionog saveza predvođenog Slobodom i obnovom.
Ta situacija dovela je do talasa represije, više od 30 ubistava, hapšenja i političke krize. Na izborima 2021. „Sloboda“ je ponovo kandidovala Siomaru Kastro, uz podršku Nasrale kao potpredsedničkog kandidata. Ta koalicija je uspela ujediniti narodne snage, uključujući i neke sektore iz tradicionalnih stranaka, i pobediti kandidata Nacionalne stranke.
U našem uobičajenom koordinatnom sistemu, ko se u politici Hondurasa može klasifikovati kao „levica“, a ko kao „desnica“?
Tradicionalni dvopartizam — Liberalna i Nacionalna stranka — uvek je bio desničarski, u službi ekonomskih elita i stranih interesa, premda je unutar Liberalne stranke postojala i naprednija linija. Svojevremeno je to, recimo, bio slučaj sa bivšim predsednikom Karlosom Robertom Rejnom), naprednjakom, koji je upravljao zemljom 1994-1998. Zatim drugi predsednici iz Liberalne stranke, poput Karlosa Floresa (Carlos Flores Facussé) — konzervativcem, povezanim s ekonomskim grupama i američkom ambasadom. Docnije dolazi bivši predsednik Zelaja, koji uspeva da se domogne predsedničkog položaja u okviru te konzervativne strukture, ali po dolasku na vlast, usmerava zemlju u progresivnijem pravcu.
Ovo, dakle, objašnjava što je Liberalna stranka — sada, posle prevrata, to je postalo još bezobzirnije — pod kontrolom krajnje konzervativnih i antidemokratskih struktura koje danas drže uzde vlasti u partiji, a povezane su s korupcijom i trgovinom drogom. O Nacionalnoj stranci i da ne pričamo, mislim da je istorija poslednjeg desetleća jasno pokazala: ova politička institucija je potpuno zahvaćena organizovanim kriminalom, postavši oruđem trgovaca drogom. Štaviše, Nacionalna stranka je oduvek bila najkonzervativnijom, krajnje desničarskom snagom, povezanom s najgnusnijim zločinima u ovoj zemlji, sa državnim prevratima, imala je snažnu kontrolu nad oružanim snagama. Među nama budi rečeno, Liberalna stranka se danas spustila do nivoa ultrakonzervativizma, kao i Nacionalna stranka, mada je, kako već rekoh, unutar nje postojalo i naprednije krilo.
Koja politička snaga ima šanse da pobedi na izborima?
Sloboda i obnova sa kandidatkinjom Riksi Monkadom trenutno vodi u anketama. To je napredno usmerena stranka koja se zalaže za politički i društveni preobražaj Hondurasa. Ukoliko ne bude spoljnih mešanja — od strane privatnog sektora, religioznih krugova ili SAD — Libre ima sve šanse da zadrži vlast.
Onda imamo dva kandidata iz dvopartijskog sistema. Salvador Nasrala je čovek koji je, kao što sam već rekao, takođe bio na ovoj strani, bio je imenovan za potpredsednika, pa je podneo ostavku, a danas predstavlja snažnu opoziciju vladi predsednice Kastro. On je prilično medijska ličnost, ali njegova stranka, njegova baza, njegovo članstvo ga ne prihvata, ne priznaje, pa ima male mogućnosti da dobije stranačke glasove, odnosno glasove Liberalne stranke. Kad je reč o stranačkim glasovima, sve i da ostvari značajnu podršku među nezavisnim ili neodlučnim biračima, to je svejedno nedovoljno za pobedu na predsedničkim izborima.
Drugi, odnosno treći kandidat je Tito Asfura, koji je kandidat Nacionalne partije. Oni imaju „tvrdo jezgro“ glasača, što su pokazali na unutarstranačkim izborima sa gotovo milion glasova, ali su im mali izgledi za rast. Još uvek trpe zbog odbojnosti stanovništva prema njihovoj vladavini u poslednjem desetleću, koja je iza sebe ostavila krvavi trag narkotrgovine, organizovanog kriminala i korupcije. Stoga imaju male šanse.
Trka se vodi između kandidatkinje Riksi Monkade, koja vodi u anketama i predstavlja vladajuću stranku, a na drugo mesto bih stavio Salvadora Nasralu, jer zbog nezavisnih i neodlučnih glasova koji ga podržavaju ima izvesne šanse. Na trećem je mestu Nasri Asfura, zato što on nema veće mogućnosti za rast, budući da ne privlači nezavisne ili neodlučne glasače, već se i dalje oslanja samo na „tvrdo jezgro“ Nacionalne partije. To je, dakle, kontekst onoga što se dešava u zemlji.
Mislite li da nešto može omesti pobedu vladajuće stranke?
Zaista mislim da će izbore dobiti „Sloboda i obnova“ sa svojom kandidatkinjom Riksi Monkadom.
Uprkos celoj kampanji laži, manipulacije, ucena koju zemlja proživljava poslednjih meseci te očiglednom mešanju Sjedinjenih Država, sa tvrdnjom da se Honduras, Gvatemala i Meksiko koriste za trgovinu drogom iz Venecuele ka SAD, i svim manipulacijama kojim se služe korporativni mediji u zemlji, od kojih 98-99% opslužuje interese privatnog sektora — uprkos celoj toj mašineriji koja se pokreće protiv vlade i izvrće informacije — stanovništvo odlično razume da je jedini kandidat koji odražava težnje za promenama upravo pravnica i učiteljica Riksi Monkada.
