Diplomatska kriza između Argentine i Brazila nije samo još jedna epizoda u verbalnom dosijeu Havijera Mileja. Ona je deo političkog poretka, koji je planirao Narko Rubio (na slici), sa ciljem kontrole onoga što u Vašingtonu s omalovažavanjem nazivaju „zadnjim dvorištem” ili Zapadnom hemisferom. Iza uvrede, proračunate provokacije i ulične borbene retorike koju je predsednik preneo u spoljnu politiku, suštinski se krije spor oko toga ko odlučuje o sudbini Latinske Amerike i Kariba.
Pre pola veka, u okviru Hladnog rata, Stejt department se pozvao na Doktrinu nacionalne bezbednosti kako bi nametnuo vojne pučeve, zabrane političkih partija, prisilne nestanke, zatvaranja, izgnanstva i rasprostranjena mučenja.
Sadašnja faza nije povezana s optimizmom „kraja istorije” o kojem je sanjao Vašingtonski konsenzus. Ona se uklapa u relativni krah Zapada. 2024 godine, MMF je zabeležio da se Kina nametnula kao glavni izvor globalnog rasta, prestigavši sve zemlje G7, uključujući i naciju kojom vlada šovinista Donald Tramp. Prema Blumbergu, „Zemlja u središtu” (Kina) usredsrediće 21 odsto globalnog rasta do 2029. godine, što je skoro dvostruko više od 12 odsto, koliko će doprineti Sjedinjene Države. Ta stvarnost, u spoju sa relativnim pogoršanjem njene ekonomske konkurentnosti, neuspehom njenog finansijerijskog neoliberalizma i pojavom višepolarnosti, vodi Vašington ka povlačenju na američki kontinent. Međutim, taj zadatak ometaju četiri zemlje koje nastojavaju na odbrani svoje nezavisnosti: Kuba, koja se odupire genocidnoj blokadi; Kanada, koja ne prihvata ekonomska uslovljavanja koja zahteva Bela kuća; Meksiko, koji održava svoju autonomiju uprkos stalnim pretnjama; i Brazil, koji nastavlja sa svojim projektom višepolarnog liderstva u okviru BRIKS-a.
Da bi slomio te suverenističke težnje, Vašington je postavio Rubija za političkog komesara svojih neposrednih i posrednih operacija. Lula oličava upravo ono što Tramp mora neutralisati: unutrašnje tržište koje je sve dalje od finansijske kontrole SWIFT-a (putem PIX sistema), profesionalizovanu spoljnu politiku, vođstvo u okviru BRIKS-a i sve veću sinergiju sa Narodnom Republikom Kinom — zemljom koju je Vašington označio kao glavnog takmaca u ovoj eposi. U računicama Bele kuće, potencijalni Lulin reizbor značio bi nastavak postojanja MERKOSUR-a i opasnost od jačanja veza sa Meksikom, kao što je to prikazano na nedavnom obnavljanju Dvonacionalne komisije Meksiko-Brazil, koja uključuje saradnju između kompanija Petrobras i Pemeks.
Da bi sprečio Lulin reizbor, Vašington je odlučio da kombinuje carine sa diplomatskim pritiskom. Poslao je nedvosmislene signale bolsonarističkoj desnici i poverio prljavi propagandni posao omiljenom lakrdijašu regiona, argentinskom predsedniku.
Dok je Milej vređao, Narko Rubio je ukidao vizu brazilskoj ambasadorki u Vašingtonu, Mariji Luizi Ribeiro Vioti, dok se gomilao drugi krug carina na brazilske proizvode, najavljen 16. jula. Milejeve uvrede bile su praćene, prilično nelogično, molbama argentinskog ministarstva spoljnih poslova da Brazil vrati svog ambasadora. Šef diplomatije u Buenos Ajresu budalasto je tražio da se razdvoji političko od diplomatskog, kao da Milej nije predsednik Argentine.
Diplomatija ne popušta zato što se neko uvredio; ona se raspada kada uvreda postane doktrinom diktiranom sa severa. Povlačenje brazilskog ambasadora bilo je i upozorenje Rubiju da ne brka ideološku ubeđenost sa ličnom agresijom, niti spoljnu politiku sa kolonijalnim svrstavanjem.
Paradoks je, kao što često biva sa trapavim imperijalnim uplitanjima, u tome što ova manevarska operacija može ojačati onoga koga je pokušala oslabiti. Lula spoljni pritisak pretvara u suvereni kapital. Naspram Trampovog tutorstva i Milejevog pogubnog držanja na njegovoj liniji — dok mu rejting u javnom mnjenju strmoglavo pada — vođa Radničke partije (PT) ne predstavlja se samo kao kandidat unutrašnje koalicije, već i kao demokratska brana pred regionalnom desnicom spremnom da nacionalnu politiku prepusti Vašingtonu.
Drugi sveprisutni akter ovog spora je Kina. Milej ne samo što minira odnose sa Brazilom, nego ide na ruku i strategiji, usmerenoj na ograničavanje kineskog prisustva u infrastrukturi, energetici, vađenju kritičnih minerala, tehnologiji i veštačkoj inteligenciji, pri čemu je Peking jedan od najvažnijih investitora u tim sektorima na Južnom konusu. Nakon ucenjivačkog i posrednčkog doprinosa Trampa na izborima 2025. godine, sekretar Trezora, Skot Besent, izjavio je da je „Milej nameran izbaciti Kinu iz Argentine”.
U jeku energetske tranzicije, s ubrzanim tehnološkim suparništvom i delimičnom dedolarizacijom u pozadini, Latinska Amerika i Karibi ponovo se pretvaraju u objekat i posmatraju kao rezervat prirodnih resursa i ekskluzivna teritorija za ponovno preusmeravanje na primarne sirovine. Ipak, brazilski privrednici se opiru tome da izgube deseto mesto u svetskoj ekonomiji, mereno prema bruto domaćem proizvodu (BDP). Bela kuća zahteva — kako od Argentine tako i od Brazila — razgradnju njihovih proizvodnih struktura, s pretvaranjem istih u korisne ekstraktivističke čvorove, kako za pljačkanje resursa, tako i za sprečavanje rasta njihovih industrija, hipotetički sposobnih da konkurišu onome što SAD žele izvoziti.
Ono što je ovde u pitanju nije obim uvreda niti prostaštvo kao lični pečat. Pitanje je da li će Argentina nastaviti da učestvuje u južnoameričkom projektu integracije, trgovine, industrijskog razvoja i relativne autonomije, ili će prihvatiti da postane ovnom za razbijanje spoljne strategije čiji je cilj fragmentacija regiona. Na tom putu nije u pitanju samo međusobni odnos sa Brazilom. Odlučuje se o savezu s onim ko globalno slabi. Brazil, sa svim protivrečnostima, unutrašnjim napetostima i očiglednim ograničenjima, ipak zadržava diplomatsku tradiciju usmerenu ka proširenju svojih granica autonomije.
Milejeva Argentina je, nasuprot tome, izabrala vetrometinu automatskog svrstavanja: Vašington kao kompas, Tel Aviv kao amblem i regionalnu desnicu kao emotivnu zajednicu. To je spoljna politika koja ne pregovara o moći; ona obznanjuje pripadnost. Milej ne uvodi novu doktrinu. On zatvara tradiciju povezanu sa konceptom heterodoksne autonomije, koju je razvio Huan Karlos Puig, a koja postulira nephodnost maksimiziranja prostora odlučivanja periferijske zemlje uz postepeno odvajanje od imperijalnih naloga.
Reč „sipajo” (Cipayo) etimološki potiče od persijskog termina sepāhī (srb. izgovor spahija — prim. Dva Juga), što znači „sluga ili vojnik u službi stranih interesa”. Kada u budućnosti budemo imenovali okorele izdajnike suvereniteta, moći ćemo koristiti njen sinonim: mileizam.
Izvor: Página 12
