Студија документује најстарије геноме овог вируса на континенту и потврђује историјске записе о утицају епидемија после шпанске колонизације у Јужној Америци.
Древна ДНК изолована из остатака двоје домородаца повезаних са Царством Инка пружа по први пут молекуларне доказе о утицају залица (великих богиња) након доласка Европљана у Америку. Ово откриће, објављено у часопису Science, представља најстарије геноме вируса Variola пронађене до данас на овом континенту, претварајући историјска сведочанства у необориве генетичке доказе о увозу овог патогена.
Остаци су пронађени на археолошком локалитету Камаронес 9, који се налази на северу Чилеа. Тамо је изузетна суша пустиње Атакама омогућила ванредно добру очуваност генетичког материјала људи што наставаху овај регион током самог почетка колонијалног периода, чиме је биолошки потврђена пустош, изазвана епидемијама потеклим из Старог света.
Како геном две мумије Инка потврђује да су велике богиње у Америку стигле с Европљанима?
Неочекивана анализа делова бутних костију, пронађених у Камаронесу 9, открила је низове вируса Variola са 99,9% сличности између жене старости од 30 до 35 година и младића од 18 до 20 година. Студија порекла потврдила је да су обе особе припадале америчком домородачком становништву, без икаквих европских генетичких трагова. Ово откриће доказује да је заразна болест већ локално кружила унутар андске заједнице.
Радиокарбонско датирање и молекуларни сат смештају ове коштане остатке у период између 1492. и 1631. године, што се поклапа са трансатлантским контактом. Премда историјски записи бележе ширење тог узрочника на Карибима око 1518. године, а у Мексику 1520, ово откриће представља први непосредан биолошки доказ о соју унетом у доба шпанске колонизације Јужне Америке.
Филогенетичка анализа сврстала је ову предачку варијанту између европских линија из средњег века и каснијих грана вируса, чиме је искључено домаће порекло на америчком континенту. С тим у вези, биолошки антрополог Констанца де ла Фуенте Кастро истакла је значај овог догађаја: „То је буквално записано у биолошким доказима које и данас можемо да извучемо и прочитамо.“
Како древна генетика открива порекло и изумирање великих богиња у Америци?
Генетичка анализа узорака откривених у Чилеу потврђује да пронађена варијанта припада данас изумрлој линији вируса Variola, која се од главне линије одвојила између 1124. и 1460. године. Та грана је кренула независним еволуционим путем, због чега ниједан сој из XX века не потиче од ње. Упркос њеном нестанку, болест тада није ишчезла; друге линије су наставиле кружити широм света све до коначног искорењивања 1980. године.
Историјска полемика није доводила у питање постојање епидемија након европске колонизације, већ недостатак древних генома који би могли да идентификују узрочнике микроорганизама. Хронике из тог периода јесу бележиле поморе, али беху недовољне да се утврди биолошка сродност патогена. Недавна истраживања објављена у часопису Science решавају ову непознаницу, пружајући „непосредне молекуларне доказе“ о уношењу патогена путем колонијалног контакта.
Иако се генетичким подацима не може тачно утврдити која је експедиција или појединац донео тај одређени сој, они свакако искључују могућност да је вирус еволуирао изоловано на америчком континенту пре доласка истраживача. Веза међу јужноамеричким геномима и варијантама из Старог света пружа кључну карику, која повезује историјске записе о демографској катастрофи домородаца са стварном биолошком еволуцијом патогена.
Извор: La República
