Покушало се приказати да америчка влада има потпуну контролу над унутрашњим политичким одлукама и контролу над производњом нафте у Венецуели; као да Венецуела својим Уставом није предвидела механизме уставног и административног прејемства. Тај механизам постоји, и др Делси Родригез Гомез, која је била потпредседница земље, положила је заклетву после отмице нашег шефа државе Николаса Мадура
Венецуела се налази у историјском периоду веома сличном оном који је прошао председник Чипријано Кастро 1902-1903. године. Мислим на почетак XX века, када се Венецуела суочила са једним од најсложенијих међународних изазова у својој републиканској историји: војно-поморском блокадом коју је наметнула коалиција европских сила. Оно што је почело као потраживање спољних дугова и цивилне тужбе произашле из Федералног рата, брзо се превратило у демонстрацију политике „велике батине“ или gunboat diplomacy (дипломатије топовњача). Ова епизода није само ставила на искушење крхку структуру венецуеланске државе, већ је поставила и пресудан преседан у међународном праву: Драгову доктрину.
Сада, почетком ове године, тачније у 02:00 ујутру, 3. јануара 2026. године, америчка влада је — након петомесечног поморског распоређивања испред венецуеланског Карипског мора током 2025. године — заједно са здруженим оружаним снагама, разарачима, логистичким бродовима и носачем авиона класе IOWA, донела одлуку да нападне нашу Боливарску Републику Венецуелу. Као изговор су користили наводну борбу против дроге и наводни „Картел сунаца” (Cartel de los Soles), на чијем челу је наводно наш председник Николас Мадуро Морос, Диосдадо Кабељо Рондон (данас министар народне власти за унутрашње послове, правду и мир и секторски потпредседник за безбедност грађана), као и друге личности из венецуеланске политике.
Пошто су наш председник Николас Мадуро Морос и његова супруга, посланица Силија Флорес, ухваћени, киднаповани и одведени у САД, тачније у Њујорк, како би им се судило за кривична дела повезана са трговином дрогом ка САД, само америчко Министарство правде оповргло је тај аргумент изјавом да поменути „картел” не постоји.
С друге стране, САД пролазе кроз унутрашњу политичку кризу која је резултат неодрживих и нехуманих миграционих политика њиховог тренутног председника; са низом насилних рација од стране полицијског тела под називом ICE, које је, што је јавна, позната и медијски пропраћена чињеница, чак ишло до крајности да је усмрћивало имигранте и локално становништво због отпора хапшењу и каснијем затварању и депортацији после дуготрајног иживљавања.
Догађаји у овој последњој деценији — социјални, политички, економски и војни — убрзали су одлуку САД да нападну земље попут Нигерије и Венецуеле. Прву због тобожњег прогона хришћана, а другу због наводног „Картела сунаца“ путем хируршких војних напада, кршећи притом међународно право киднаповањем дејствујућег шефа државе, Николаса Мадура Мороса, и његове супруге, посланице Силије Флорес, из њиховог дома.
Боливарска Република Венецуела пружала је отпор још децембра 1902. године, када су немачки, британски и италијански ратни бродови блокирали луке Ла Гваира, Пуерто Кабељо и Маракаибо. Тадашња поморска стратегија није тежила територијалном упаду, већ економском гушењу Кастровог режима како би се изнудило тренутно плаћање дугова. Осим тога, догодио се инцидент који је подигао дипломатску напетост: немачки бродови су гранатирали тврђаву Сан Карлос у Маракаибу, изазвавши цивилне жртве.
Овог пута је то био здружени војно-поморски и ваздушни напад, несразмеран и с употребом нових технологија за блокирање наших војних одбрамбених система, што је онемогућило одговор наших противваздушних и копнених снага. Последица је више од стотину (100) мртвих међу венецуеланским војницима, 32 Кубанца и троје цивила, који су дали своје животе бранећи отаџбину и Боливарску револуцију.
Ипак, покушало се приказати како америчка влада има потпуну контролу над унутрашњим политичким одлукама и контролу над производњом нафте у Венецуели; као да Венецуела својим Уставом није предвидела механизме уставног и административног прејемства. Тај механизам постоји, и др Делси Родригез Гомез, која је била потпредседница земље, положила је заклетву после отмице нашег шефа државе Николаса Мадура. Њему се тренутно суди у округу Њујорк, пред судом који нема надлежност и судијом што се двоуми између прихватања оптужнице и суђења председнику Мадуру, који је и даље на уставној дужности за период од 2025. до 2031. године, на који је демократски изабран.
Сходно томе, др Делси Родригез Гомез је та која је по уставном мандату преузела председничку дужност. Уставно веће Врховног суда правде, као тумач Устава, наложило је грађанки Делси Елоини Родригез Гомез, извршној потпредседници Републике, да преузме дужност вршиоца дужности председника Боливарске Републике Венецуеле, у циљу обезбеђивања административног континуитета и свеукупне одбране Нације. Ову одлуку донело је Веће високог суда пресудом бр. 0001-2026, коју је прочитала судија Тања Д’ Амелио 3. јануара 2026. године.
На основу горе наведеног, Уставно веће је по службеној дужности протумачило примењиве уставне одредбе како би разјаснило сваку правну неизвесност и успоставило мапу пута за очување уставног поретка у овом пресудном тренутку за земљу. Захваљујући административном прејемству, наша венецуеланска нација је одржала ред и функционалност, упркос томе што се очекује да ће престати систематско кршење међународног права и правних начела као што су: неповредивост јурисдикције (која спречава судове друге државе да суде шефовима држава), лична неповредивост (која забрањује њихово задржавање или хапшење) и принцип једнакости и суверенитета (Par in Parem non habet imperium — једнак над једнаким нема власт).
Такође је изнето да је наша влада под туторством САД у области енергетике. Одговор је да та тврдња америчког председника није сасвим тачна. То се видело и када је Сенат испитивао државног секретара Марка Рубија, који је напоменуо да ће Венецуела моћи да продаје санкционисану нафту под надзором Министарства финансија САД ради подмиривања основних потреба. Он је тврдио да је „режим“ продавао нафту Кини уз попуст од 20 долара по барелу, као и Ирану и Руској Федерацији, те да су тиме имали три противника који делују у њиховом „дворишту“ — као да нафта није у недрима Венецуеле.
Резултат тога је околностима изнуђен споразум између САД и Боливарске Републике Венецуеле. Он предвиђа да санкционисана нафта може бити продата по међународним тржишним ценама, а средства ће бити депонована на рачуне које ће САД контролисати, вероватно у држави Катар. Ипак, тим средствима ће управљати Боливарска Република Венецуела преко својих институција у сврху куповине роба и услуга, осигуравајући да приход иде венецуеланском народу за социјална улагања у образовање и изградњу више од седам милиона стамбених јединица, као што су то чинили председници Уго Чавез и Николас Мадуро.
У том смислу, наша Боливарска влада је, ради унапређења експлоатације угљоводоника (нафте, гаса и петрохемије), кроз Народну скупштину једногласно усвојила Реформу Закона о угљоводоницима. Закон садржи 35 чланова, заснованих на предлозима различитих сектора.
Члан 1. закона гласи: „Овај закон има за циљ регулисање свега што се односи на истраживање, експлоатацију, прикупљање, транспорт, складиштење, прераду, пречишћавање, индустријализацију, комерцијализацију и интегрално коришћење угљоводоникā, под принципима енергетског суверенитета, јавног власништва над налазиштима, прогресивног максимизирања прихода, правне сигурности, прозрачности уговора и заштите животне средине…”
Члан 8. предвиђа да стране у уговорима могу договорити решавање спорова пред надлежним судовима Републике или путем алтернативних механизама попут медијације и арбитраже.
Члан 25. омогућава Министарству за угљоводонике да оператерским компанијама додели права на примарне активности и пренесе власништво над имовином потребном за те активности, уз могућност опозива ако се обавезе не испуњавају.
Члан 34. утврђује да оснивање мешовитих предузећа одобрава председник Републике, уз обавештавање Народне скупштине ради парламентарне контроле. Ова предузећа су искључена из опсега Закона о јавним набавкама како би се применили прозрачнији и ефикаснији механизми уговарања.
Члан 35. прописује услове за мешовита предузећа: максимално трајање од 25 година (уз могућност продужења за 15), право прече куповине деоница за већинског деоничара (државу) и пренос све имовине и опреме на Републику након престанка права експлоатације, без икакве накнаде.
На крају, тренутно се у Народној скупштини, под председништвом Хорхеа Родригеза Гомеза, расправља о Закону о амнестији, који ће ускоро бити усвојен. Овај закон је иницијатива наше вршитељке дужности председника, Делси Родригез, као доказ да је Боливарска револуција политичка доктрина мира, суверенитета и поштовања људских права након војног напада на нашу отаџбину. То је гест хуманости и потребе за поновним сусретом с онима који нису поштовали одлуке већине грађана.
Коначно, обновљени су дипломатски односи који су били суспендовани. Свака суверена земља тежи односима заснованим на поштовању и сарадњи. У том оквиру је отворена амбасада САД у Каракасу (четврт Ваље Ариба, општина Барута). Шефица мисије САД за Венецуелу, Лаура Догу, објавила је видео којим званично најављује поновно отварање и нову фазу односа:
„Здраво, Венецуело. Зовем се Лаура Догу. Почаствована сам што обављам дужност отправнице послова САД за Венецуелу. Била сам амбасадорка у Хондурасу и Никарагви, а сада су ми председник Трамп и секретар Рубио поверили вођење наше мисије овде, у Каракасу. Ово је историјски тренутак за обе земље…“
Напослетку, наша вршитељка дужности председника Делси Родригез Гомез именовала је новог представника Венецуеле у САД, амбасадора Феликса Пласенсију, 2. фебруара 2026. године, чије је именовање потврдио Одбор за спољну политику Народне скупштине, а о њему саопштио министар иностраних послова Републике Иван Хил.
