Pokušalo se prikazati da američka vlada ima potpunu kontrolu nad unutrašnjim političkim odlukama i kontrolu nad proizvodnjom nafte u Venecueli; kao da Venecuela svojim Ustavom nije predvidela mehanizme ustavnog i administrativnog prejemstva. Taj mehanizam postoji, i dr Delsi Rodrigez Gomez, koja je bila potpredsednica zemlje, položila je zakletvu posle otmice našeg šefa države Nikolasa Madura
Venecuela se nalazi u istorijskom periodu veoma sličnom onom koji je prošao predsednik Čiprijano Kastro 1902-1903. godine. Mislim na početak XX veka, kada se Venecuela suočila sa jednim od najsloženijih međunarodnih izazova u svojoj republikanskoj istoriji: vojno-pomorskom blokadom koju je nametnula koalicija evropskih sila. Ono što je počelo kao potraživanje spoljnih dugova i civilne tužbe proizašle iz Federalnog rata, brzo se prevratilo u demonstraciju politike „velike batine“ ili gunboat diplomacy (diplomatije topovnjača). Ova epizoda nije samo stavila na iskušenje krhku strukturu venecuelanske države, već je postavila i presudan presedan u međunarodnom pravu: Dragovu doktrinu.
Sada, početkom ove godine, tačnije u 02:00 ujutru, 3. januara 2026. godine, američka vlada je — nakon petomesečnog pomorskog raspoređivanja ispred venecuelanskog Karipskog mora tokom 2025. godine — zajedno sa združenim oružanim snagama, razaračima, logističkim brodovima i nosačem aviona klase IOWA, donela odluku da napadne našu Bolivarsku Republiku Venecuelu. Kao izgovor su koristili navodnu borbu protiv droge i navodni „Kartel sunaca” (Cartel de los Soles), na čijem čelu je navodno naš predsednik Nikolas Maduro Moros, Diosdado Kabeljo Rondon (danas ministar narodne vlasti za unutrašnje poslove, pravdu i mir i sektorski potpredsednik za bezbednost građana), kao i druge ličnosti iz venecuelanske politike.
Pošto su naš predsednik Nikolas Maduro Moros i njegova supruga, poslanica Silija Flores, uhvaćeni, kidnapovani i odvedeni u SAD, tačnije u Njujork, kako bi im se sudilo za krivična dela povezana sa trgovinom drogom ka SAD, samo američko Ministarstvo pravde opovrglo je taj argument izjavom da pomenuti „kartel” ne postoji.
S druge strane, SAD prolaze kroz unutrašnju političku krizu koja je rezultat neodrživih i nehumanih migracionih politika njihovog trenutnog predsednika; sa nizom nasilnih racija od strane policijskog tela pod nazivom ICE, koje je, što je javna, poznata i medijski propraćena činjenica, čak išlo do krajnosti da je usmrćivalo imigrante i lokalno stanovništvo zbog otpora hapšenju i kasnijem zatvaranju i deportaciji posle dugotrajnog iživljavanja.
Događaji u ovoj poslednjoj deceniji — socijalni, politički, ekonomski i vojni — ubrzali su odluku SAD da napadnu zemlje poput Nigerije i Venecuele. Prvu zbog tobožnjeg progona hrišćana, a drugu zbog navodnog „Kartela sunaca“ putem hirurških vojnih napada, kršeći pritom međunarodno pravo kidnapovanjem dejstvujućeg šefa države, Nikolasa Madura Morosa, i njegove supruge, poslanice Silije Flores, iz njihovog doma.
Bolivarska Republika Venecuela pružala je otpor još decembra 1902. godine, kada su nemački, britanski i italijanski ratni brodovi blokirali luke La Gvaira, Puerto Kabeljo i Marakaibo. Tadašnja pomorska strategija nije težila teritorijalnom upadu, već ekonomskom gušenju Kastrovog režima kako bi se iznudilo trenutno plaćanje dugova. Osim toga, dogodio se incident koji je podigao diplomatsku napetost: nemački brodovi su granatirali tvrđavu San Karlos u Marakaibu, izazvavši civilne žrtve.
Ovog puta je to bio združeni vojno-pomorski i vazdušni napad, nesrazmeran i s upotrebom novih tehnologija za blokiranje naših vojnih odbrambenih sistema, što je onemogućilo odgovor naših protivvazdušnih i kopnenih snaga. Posledica je više od stotinu (100) mrtvih među venecuelanskim vojnicima, 32 Kubanca i troje civila, koji su dali svoje živote braneći otadžbinu i Bolivarsku revoluciju.
Ipak, pokušalo se prikazati kako američka vlada ima potpunu kontrolu nad unutrašnjim političkim odlukama i kontrolu nad proizvodnjom nafte u Venecueli; kao da Venecuela svojim Ustavom nije predvidela mehanizme ustavnog i administrativnog prejemstva. Taj mehanizam postoji, i dr Delsi Rodrigez Gomez, koja je bila potpredsednica zemlje, položila je zakletvu posle otmice našeg šefa države Nikolasa Madura. Njemu se trenutno sudi u okrugu Njujork, pred sudom koji nema nadležnost i sudijom što se dvoumi između prihvatanja optužnice i suđenja predsedniku Maduru, koji je i dalje na ustavnoj dužnosti za period od 2025. do 2031. godine, na koji je demokratski izabran.
Shodno tome, dr Delsi Rodrigez Gomez je ta koja je po ustavnom mandatu preuzela predsedničku dužnost. Ustavno veće Vrhovnog suda pravde, kao tumač Ustava, naložilo je građanki Delsi Eloini Rodrigez Gomez, izvršnoj potpredsednici Republike, da preuzme dužnost vršioca dužnosti predsednika Bolivarske Republike Venecuele, u cilju obezbeđivanja administrativnog kontinuiteta i sveukupne odbrane Nacije. Ovu odluku donelo je Veće visokog suda presudom br. 0001-2026, koju je pročitala sudija Tanja D’ Amelio 3. januara 2026. godine.
Na osnovu gore navedenog, Ustavno veće je po službenoj dužnosti protumačilo primenjive ustavne odredbe kako bi razjasnilo svaku pravnu neizvesnost i uspostavilo mapu puta za očuvanje ustavnog poretka u ovom presudnom trenutku za zemlju. Zahvaljujući administrativnom prejemstvu, naša venecuelanska nacija je održala red i funkcionalnost, uprkos tome što se očekuje da će prestati sistematsko kršenje međunarodnog prava i pravnih načela kao što su: nepovredivost jurisdikcije (koja sprečava sudove druge države da sude šefovima država), lična nepovredivost (koja zabranjuje njihovo zadržavanje ili hapšenje) i princip jednakosti i suvereniteta (Par in Parem non habet imperium — jednak nad jednakim nema vlast).
Takođe je izneto da je naša vlada pod tutorstvom SAD u oblasti energetike. Odgovor je da ta tvrdnja američkog predsednika nije sasvim tačna. To se videlo i kada je Senat ispitivao državnog sekretara Marka Rubija, koji je napomenuo da će Venecuela moći da prodaje sankcionisanu naftu pod nadzorom Ministarstva finansija SAD radi podmirivanja osnovnih potreba. On je tvrdio da je „režim“ prodavao naftu Kini uz popust od 20 dolara po barelu, kao i Iranu i Ruskoj Federaciji, te da su time imali tri protivnika koji deluju u njihovom „dvorištu“ — kao da nafta nije u nedrima Venecuele.
Rezultat toga je okolnostima iznuđen sporazum između SAD i Bolivarske Republike Venecuele. On predviđa da sankcionisana nafta može biti prodata po međunarodnim tržišnim cenama, a sredstva će biti deponovana na račune koje će SAD kontrolisati, verovatno u državi Katar. Ipak, tim sredstvima će upravljati Bolivarska Republika Venecuela preko svojih institucija u svrhu kupovine roba i usluga, osiguravajući da prihod ide venecuelanskom narodu za socijalna ulaganja u obrazovanje i izgradnju više od sedam miliona stambenih jedinica, kao što su to činili predsednici Ugo Čavez i Nikolas Maduro.
U tom smislu, naša Bolivarska vlada je, radi unapređenja eksploatacije ugljovodonika (nafte, gasa i petrohemije), kroz Narodnu skupštinu jednoglasno usvojila Reformu Zakona o ugljovodonicima. Zakon sadrži 35 članova, zasnovanih na predlozima različitih sektora.
Član 1. zakona glasi: „Ovaj zakon ima za cilj regulisanje svega što se odnosi na istraživanje, eksploataciju, prikupljanje, transport, skladištenje, preradu, prečišćavanje, industrijalizaciju, komercijalizaciju i integralno korišćenje ugljovodonikā, pod principima energetskog suvereniteta, javnog vlasništva nad nalazištima, progresivnog maksimiziranja prihoda, pravne sigurnosti, prozračnosti ugovora i zaštite životne sredine…”
Član 8. predviđa da strane u ugovorima mogu dogovoriti rešavanje sporova pred nadležnim sudovima Republike ili putem alternativnih mehanizama poput medijacije i arbitraže.
Član 25. omogućava Ministarstvu za ugljovodonike da operaterskim kompanijama dodeli prava na primarne aktivnosti i prenese vlasništvo nad imovinom potrebnom za te aktivnosti, uz mogućnost opoziva ako se obaveze ne ispunjavaju.
Član 34. utvrđuje da osnivanje mešovitih preduzeća odobrava predsednik Republike, uz obaveštavanje Narodne skupštine radi parlamentarne kontrole. Ova preduzeća su isključena iz opsega Zakona o javnim nabavkama kako bi se primenili prozračniji i efikasniji mehanizmi ugovaranja.
Član 35. propisuje uslove za mešovita preduzeća: maksimalno trajanje od 25 godina (uz mogućnost produženja za 15), pravo preče kupovine deonica za većinskog deoničara (državu) i prenos sve imovine i opreme na Republiku nakon prestanka prava eksploatacije, bez ikakve naknade.
Na kraju, trenutno se u Narodnoj skupštini, pod predsedništvom Horhea Rodrigeza Gomeza, raspravlja o Zakonu o amnestiji, koji će uskoro biti usvojen. Ovaj zakon je inicijativa naše vršiteljke dužnosti predsednika, Delsi Rodrigez, kao dokaz da je Bolivarska revolucija politička doktrina mira, suvereniteta i poštovanja ljudskih prava nakon vojnog napada na našu otadžbinu. To je gest humanosti i potrebe za ponovnim susretom s onima koji nisu poštovali odluke većine građana.
Konačno, obnovljeni su diplomatski odnosi koji su bili suspendovani. Svaka suverena zemlja teži odnosima zasnovanim na poštovanju i saradnji. U tom okviru je otvorena ambasada SAD u Karakasu (četvrt Valje Ariba, opština Baruta). Šefica misije SAD za Venecuelu, Laura Dogu, objavila je video kojim zvanično najavljuje ponovno otvaranje i novu fazu odnosa:
„Zdravo, Venecuelo. Zovem se Laura Dogu. Počastvovana sam što obavljam dužnost otpravnice poslova SAD za Venecuelu. Bila sam ambasadorka u Hondurasu i Nikaragvi, a sada su mi predsednik Tramp i sekretar Rubio poverili vođenje naše misije ovde, u Karakasu. Ovo je istorijski trenutak za obe zemlje…“
Naposletku, naša vršiteljka dužnosti predsednika Delsi Rodrigez Gomez imenovala je novog predstavnika Venecuele u SAD, ambasadora Feliksa Plasensiju, 2. februara 2026. godine, čije je imenovanje potvrdio Odbor za spoljnu politiku Narodne skupštine, a o njemu saopštio ministar inostranih poslova Republike Ivan Hil.
