Књигу „Милонга страсних сенки: И то је танго” приредили Бранко Анђић и Kсенија Билбија
Писац Бранко Анђић изјавио је да је танго много више од игре, оцењујући да је реч о посебној култури и начину схватања живота који се преплиће са музиком, књижевношћу и носталгијом.
Говорећи за Танјуг о књизи „Милонга страсних сенки: И то је танго”, коју је приредио заједно са професорком латиноамеричких студија Kсенијом Билбијом, Анђић је рекао да га посебно радује чињеница да је танго култура подстакла настанак бројних квалитетних књижевних дела.
„Борхес, Kортасар, Онети, сви су у књизи, а причали су фантастичне приче о тангу или са тангом као неком врстом спиритус мовенса за развој приче. Не само Аргентинци и Уругвајци, већ и важни аутори из других латиноамеричких земаља“ — рекао је Анђић.
Он је оценио да је танго, нарочито када се упозна у изворном окружењу, у Аргентини или Уругвају, много више од плесне форме.
„То је једна посебна, људи би рекли подкултура, ја бих рекао култура. Посебна врста схватања живота која се претаче у игру, претаче се у музику“ — навео је Анђић.
Према његовим речима, посебност танга огледа се и у томе што има сопствени инструмент, бандонеон, који се готово искључиво везује за ову музичку форму.
„То је много више од игре. Истовремено, у данашњем свету људи се питају како је могуће да је танго, који је био веома популаран почетком 20. века, и данас толико присутан. Управо због те мистике или мистичне носталгије, танго је једна идеална врста ескапизма“ — рекао је Анђић.
Говорећи о распрострањености танга у Србији, Анђић је оценио да је Београд постао важан центар ове културе, иако се налази ван њеног изворног латиноамеричког простора.
„Очигледно је да је Београд постао доминантан град где људи који играју танго наглашавају да постоје места где танго може да се игра сваки дан. Није то једном недељно или двапут недељно, већ сваки дан може да се игра“ — рекао је Анђић.
Додао је да у Београду постоји велики број школа и такозваних милонга, односно места где се игра танго.
„Има неких школа и милонга места, што је поприлично за један не-латиноамерички град и за један град који није мегалополис. Нисмо Њујорк, нити Сао Пауло. Процене су да код нас око 10.000 људи игра танго, што није мала бројка“ —рекао је Анђић, оценивши да танго прати посебна врста меланхолије.
Он је истакао да је танго пре свега урбана култура, настала у градским срединама Буенос Ајреса и Монтевидеа, у време великих таласа досељеника.
„Многи људи тврде да су први играчи били гаучи, али то је дубоко урбана, периферијска урбана култура која се касније повлачила више ка центру. Настао је у време када су велики таласи досељеника долазили у Монтевидео и Буенос Ајрес тражећи своју другу шансу животну“ — рекао је Анђић, додавши да су танго испочетка играли мушкарци.
Говорећи о савременој танго сцени, он је истакао да је једна од великих вредности ове културе то што брише друштвене разлике.
„Велика врлина и велика привлачност танга јесте што је потпуно бескласан. Људи који оду да играју танго оставе своју личну карту и свој посао код куће“ — рекао је Анђић.
Kао пример навео је једног од цењених играча у Буенос Ајресу који је по професији гробар.
„Он пет дана недељно копа раке, а онда се за викенд лепо обуче, стави бриљантин и оде да игра. Kада оде на милонгу, многе жене које су можда управнице великих корпорација желе да их он позове на игру“ — испричао је Анђић.
Говорећи о емоцијама које носи танго, Анђић је рекао да та игра није израз трагедије, већ носталгије, сећања и чежње.
„То је игра носталгије за домовином коју су људи оставили, за породицом која их чека негде далеко, за пропалом или неоствареном љубављу“ — рекао је Анђић.
Он је навео да су у књизи „Милонга страсних сенки“ кроз 24 приче и 24 појма представљени различити елементи танго културе.
„Један од тих појмова је култ мајке. Нема танго певача који није певао песму о својој мајци која га чека негде далеко“ — рекао је Анђић.
Према његовим речима, носталгија се у тангу претвара у високо естетизовано осећање.
„Танго је једна врло противречна игра. Са једне стране настао је као нека контракултурна тенденција сиромашног света који је морао негде да искаже своју тугу, а са друге стране танго је високо естетизован, има своју иконографију и непревазиђену сензуалност“ — оценио је Анђић.
Говорећи о савременом доживљају танга, Анђић је истакао да ову игру није могуће заменити технологијом и виртуелним искуством.
„Танго дефинитивно нећете заиграти преко апликације“ — рекао је Анђић.
Он је објаснио да танго захтева непосредну комуникацију и одређену храброст, јер подразумева блискост људи који се често први пут срећу.
Објаснио је да танда представља четири танго теме након којих следи кратка пауза, а затим нова група песама.
Анђић је говорио и о традиционалном начину позивања на плес, познатом као цабецео.
„То је условно речено климоглав. Води се рачуна да нико не добије корпу. Ако желим некога да позовем на игру, ја га значајно погледам. Особа може дискретно климнути главом или се благо насмешити ако прихвата позив“ — рекао је Анђић.
Он је оценио да многи људи почињу да играју танго у тренуцима када желе промену у животу.
„Многи људи, и у Аргентини и код нас, почну да играју танго из врло конкретних животних ситуација када желе нешто да промене или, зашто да не, да стекну партнера“ — рекао је Анђић.
Говорећи о настанку књиге, Анђић је навео да су он и Kсенија Билбија најпре истраживали танго сцену у Буенос Ајресу, а затим разговарали са људима који играју танго у Србији.
„Испоставило се да, упркос томе што је танго толико популаран, код нас уопште нема никакве танго литературе. Људи који воле танго и играју танго рекли су нам: ‘Па нема ништа’. Тако се родила идеја да направимо ову књигу“ — закључио је Анђић.
Извор: Политика
