Марија Голајовски Заира прошла је пут од пакла логора до глумачког успеха.
Марија Голајовски Заира рођена је 4. децембра 1936. године у Kрушевцу, а постала је једна од значајних фигура венецуеланске глумачке сцене. Током више од 40 година уметничког рада, оставила је траг на телевизији, филму и позоришту, посебно кроз бројне улоге у теленовелама које су је учиниле препознатљивом широкој публици.
Тешко детињство
Била је једино дете руских емиграната — индустријског инжењера и оперске певачице. Њени родитељи припадали су таласу људи који су након Руске револуције напустили своју домовину и уточиште пронашли у тадашњој Краљевини Југославији. Породица Голајовски настанила се у Крушевцу, где су изградили нови живот.
Међутим, током нацистичке окупације у Другом светском рату, она и њена породица били су заточени у логору. Као девојчица се суочила са глађу, страхом и неизвесношћу, а седми рођендан провела је иза бодљикаве жице. У том периоду, изгубила је и оца.
О трауматичном детињству говорила је отворено и у ретким приликама.
„Имала сам несрећно детињство. Прво под фашизмом, а затим живећи под комунизмом. Комунизам је убио мог оца“ — рекла је у једном интервјуу и додала да је била са оцем када су дошли по њега, пренео је НИН.
Након изласка из логора, Марија је остала са мајком Наташом, која је покушавала да пронађе начин да преживи и обезбеди будућност за њих две. Као оперска певачица, користила је свој глас како би зарађивала, а касније се бавила и кројењем.
„Не волим да причам о том ужасном периоду. Мислим да свуда постоје људи који су прошли кроз гора времена“ — казала је Марија једном приликом.
Пресељење у Венецуелу
Након завршетка рата, Марија и њена мајка напустиле су Европу и преселиле се у Венецуелу. Долазак у Каракас значио је почетак потпуно другачијег живота — без познавања језика, без материјалне сигурности и без ослонца на који су биле навикле.
Прве године биле су тешке. Помоћ су проналазиле код хуманитарних организација, док је њена мајка покушавала да заради за живот. Упркос скромним условима, Марија је успела да се школује у престижној школи Nuestra Señora de Guadalupe у Каракасу. Захваљујући таленту и успеху, као и разумевању њеног положаја, омогућено јој је да настави образовање уз повољније услове.
Временом почиње да развија љубав према уметности. Мајка је препознала њен таленат и подстицала је да се бави певањем и глумом. Марија је учествовала у руском црквеном хору, позоришним групама, као и у фолклорној трупи „Retablo del pueblo“ („Сеоски олтар“).
Посебан значај у њеном уметничком развоју имала је аргентинска глумица и педагог Хуана Сухо, која је 1950. године основала први професионални драмски студио у Венецуели. У тој школи, која је касније прерасла у Националну школу сценских уметности, Марија је усавршавала глуму, говор и сценски наступ.
Као млада емигранткиња, морала је напорно да ради на савладавању језика и правилног изговора.
Промена имена и успешна каријера
Своју професионалну каријеру, започела је на радију, а први позоришни наступ остварила је 1952. године у представи Nuestra Natacha. Након рада у Teatru del Pueblo, закорачила је у свет телевизије.
Године 1953, учествовала је у почетку рада телевизијске станице Radio Caracas Televisión (RCTV), где се појавила у пројекту Los Gavilanes. Тада је добила свој први професионални уговор, који је износио 800 боливара месечно.
Управо тада настао је идентитет под којим ће је публика заувек памтити. Телевизијска кућа предложила јој је да промени име Марија у Америка, као симбол земље која јој је пружила нови живот, док је презиме Алонсо изабрано по узору на чувену кубанску балерину Алисију Алонсо.
Као Америка Алонсо, остварила је богату каријеру у различитим уметничким областима. Била је присутна на телевизији, филму и позоришној сцени, а њене улоге остале су део историје венецуеланске културе.
Посебно су остале запажене њене улоге у филмовима Cangrejo (Рак), у режији Романа Чалбауда, као и La Gata Borracha (Пијана мачка), такође у Чалбаудовој режији. Публика и критика памте је и по остварењима Una noche oriental (Једна оријентална ноћ), редитеља Мигела Куријела, и Seguro está el infierno (Пакао је сигуран), у режији Хосеа Алкалеа.
Велику популарност стекла је и кроз телевизијске пројекте који су обележили историју венецуеланске телевизије. Међу најзначајнијим серијама и драмама у којима је учествовала налазе се Sopotocientos (Осамсто), La Cruz del Diablo (Ђавољи крст), Sangre Indómita (Неукротива крв), Soledad (Усамљеност), La Loba (Вучица), Cumbres Borrascosas (Оркански висови) и El Escándalo (Скандал).
Поред рада пред камерама, била је активна и у позоришту, где је сарађивала са значајним редитељима, међу којима је био и Данијел Урибе Осио. Њена уметност обухватала је различите форме изражавања, а њено име постало је синоним за посвећеност и професионализам.
Приватни живот и наслеђе
Године 1959. удала се за продуцента и публицисту Марија Бертула. У том браку добила је синове Роберта и Алехандра. Један од њих живи у Мајамију, док други свој живот везује за Сантјаго у Чилеу. Америка Алонсо имала је и четворо унучића.
Касније је била у браку са Данијелом Фаријасом, који се такође бавио позоришном уметношћу. Последње године живота провела је у Мајамију, окружена породицом.
Радила је као културни аташе Венецуеле у Италији, бавила се певањем и плесом. Говорила је седам језика: шпански, руски, енглески, немачки, италијански, француски и српски.
Америка Алонсо преминула је 14. маја 2022. године. Иза себе је оставила причу о изузетној животној снази, уметничком таленту и способности да из најтежих околности изгради једну од најуспешнијих глумачких каријера у Венецуели. У њеном родном Крушевцу данас не постоји кућа у којој је рођена, нити било какво обележје у знак сећања на њу.
Извор: Serbian Times
