Кристина Арана — редитељка која се бави памћењем

Каријера редитељке Крис Аране обележена је идентитетом и упорношћу, што је недавно резултирало значајном видљивошћу када је уврштена на Форбсову листу 50 латиноамеричких жена које треба пратити.


Филмска редитељка Крис Арана
Фото: Gentileza Cris Arana

Она ово признање не доживљава као лични успех, већ као резултат дугог пута:

„То није само потврда мог пута, него и свега што стоји иза њега: година рада, учења и отпора у овој индустрији.“

За њу није важна сама награда, већ то што „приче које причам имају своје место и утицај“. Посебно истиче значај тога што се нашла међу другим женама које мењају стварност:

„Има нечег веома снажног у томе да будете део мреже жена које крче пут.“

Тај пут за њу није апстракција, већ конкретно искуство у индустрији у којој се често осећала „другачијом“ — женом, Латиноамериканком, странкињом.

„У почетку стално мораш да доказујеш своју способност, свој поглед, свој легитимитет. То може бити исцрпљујуће.“

Управо је тај притисак обликовао њен ауторски језик: снимати филмове у Европи, задржавајући латиноамеричку осећајност, значи „сачувати сопствени глас и не разводнити га“.

Наглашава да су међународне платформе попут Форбса важне не само за поједине ауторе, већ и за саме земље:

„Не ради се само о појединачном путу, већ о томе да почнемо да стављамо Парагвај у глобални разговор. На крају, такве платформе делују као мостови.“

Веза са Парагвајем за њу остаје жива и свакодневна — кроз породицу, сећање и искуство. Управо лични доживљаји постају основа њених филмова. Тако се током пандемије суочила са редовним несташицама воде на врућини од 40 степени — искуство које „остаје у телу“ и претвара се у уметнички материјал. Из тога је настао рад Y: agua.

О Парагвају говори кроз језик и идентитет:

„Гварани је званични језик Парагваја, поред шпанског… Он у потпуности описује наш идентитет. То је суштина Парагваја.“

Коришћење гваранија у филму за њу је начин да „да̑ простор том идентитету, како би био саслушан“.

Теме људских права у њеним радовима такође превазилазе локалне оквире:

„То нису само локалне теме, оне су универзалне… важно је да се такве приче причају изнутра, с поштовањем и истином, а да истовремено могу да говоре и свету.“

Током пандемије, на снимању документарног филма Емилија Барета „Анђели и демони“, који је сада доступан беспларно на YouTube. Фото: Gentileza Cris Arana

Њен стваралачки пут је постепена потрага за формом и језиком. Од раних радова, попут Package и Workingay, ка зрелијим пројектима. Пресудни тренутак био је Y: agua, снимљен у Парагвају током пандемије са младом екипом. То искуство помогло јој је да се поново повеже са сопственим коренима.

Данас Арана наставља да се развија: истиче да себе не сматра активисткињом — „ја сам сценаристкиња, редитељка и продуцент“ — и остаје отворена за различите жанрове, укључујући хорор и комедију. Упоредо завршава мастер из сценаристике у Мадриду и ради на новим пројектима.

Говорећи о парагвајском филму, не упоређује га толико колико говори о потенцијалу:

„Постоји покољење са огромном жељом да снима филмове, да учи, пише и гради сопствени језик који одражава нашу културу, наш језик и лепоту Парагваја. И то је оно што ме највише радује када гледам са стране.“

Форбсово признање не прекида тај процес, већ га прати. У ствари, њен поглед је већ усмерен ка будућности. „Пре годину дана почела сам да радим на новом пројекту у Парагвају. Биће то дугометражни документарни филм који ме веома узбуђује, јер су прича и моја јунакиња изузетно лепе у сваком смислу.“

И у том опису поново се појављује оса која прожима њен рад: идентитет и сећање. „То је прича која се повезује са идентитетом парагвајске жене, њеном снагом, сложеношћу и способношћу да издржи, да се мења и да воли упркос свему. То је такође сећање и жива историја Парагваја.“

Извор: Ultima Hora

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *