Karijera rediteljke Kris Arane obeležena je identitetom i upornošću, što je nedavno rezultiralo značajnom vidljivošću kada je uvrštena na Forbsovu listu 50 latinoameričkih žena koje treba pratiti.
Foto: Gentileza Cris Arana
Ona ovo priznanje ne doživljava kao lični uspeh, već kao rezultat dugog puta:
„To nije samo potvrda mog puta, nego i svega što stoji iza njega: godina rada, učenja i otpora u ovoj industriji.“
Za nju nije važna sama nagrada, već to što „priče koje pričam imaju svoje mesto i uticaj“. Posebno ističe značaj toga što se našla među drugim ženama koje menjaju stvarnost:
„Ima nečeg veoma snažnog u tome da budete deo mreže žena koje krče put.“
Taj put za nju nije apstrakcija, već konkretno iskustvo u industriji u kojoj se često osećala „drugačijom“ — ženom, Latinoamerikankom, strankinjom.
„U početku stalno moraš da dokazuješ svoju sposobnost, svoj pogled, svoj legitimitet. To može biti iscrpljujuće.“
Upravo je taj pritisak oblikovao njen autorski jezik: snimati filmove u Evropi, zadržavajući latinoameričku osećajnost, znači „sačuvati sopstveni glas i ne razvodniti ga“.
Naglašava da su međunarodne platforme poput Forbsa važne ne samo za pojedine autore, već i za same zemlje:
„Ne radi se samo o pojedinačnom putu, već o tome da počnemo da stavljamo Paragvaj u globalni razgovor. Na kraju, takve platforme deluju kao mostovi.“
Veza sa Paragvajem za nju ostaje živa i svakodnevna — kroz porodicu, sećanje i iskustvo. Upravo lični doživljaji postaju osnova njenih filmova. Tako se tokom pandemije suočila sa redovnim nestašicama vode na vrućini od 40 stepeni — iskustvo koje „ostaje u telu“ i pretvara se u umetnički materijal. Iz toga je nastao rad Y: agua.
O Paragvaju govori kroz jezik i identitet:
„Gvarani je zvanični jezik Paragvaja, pored španskog… On u potpunosti opisuje naš identitet. To je suština Paragvaja.“
Korišćenje gvaranija u filmu za nju je način da „dȃ prostor tom identitetu, kako bi bio saslušan“.
Teme ljudskih prava u njenim radovima takođe prevazilaze lokalne okvire:
„To nisu samo lokalne teme, one su univerzalne… važno je da se takve priče pričaju iznutra, s poštovanjem i istinom, a da istovremeno mogu da govore i svetu.“
Njen stvaralački put je postepena potraga za formom i jezikom. Od ranih radova, poput Package i Workingay, ka zrelijim projektima. Presudni trenutak bio je Y: agua, snimljen u Paragvaju tokom pandemije sa mladom ekipom. To iskustvo pomoglo joj je da se ponovo poveže sa sopstvenim korenima.
Danas Arana nastavlja da se razvija: ističe da sebe ne smatra aktivistkinjom — „ja sam scenaristkinja, rediteljka i producent“ — i ostaje otvorena za različite žanrove, uključujući horor i komediju. Uporedo završava master iz scenaristike u Madridu i radi na novim projektima.
Govoreći o paragvajskom filmu, ne upoređuje ga toliko koliko govori o potencijalu:
„Postoji pokoljenje sa ogromnom željom da snima filmove, da uči, piše i gradi sopstveni jezik koji odražava našu kulturu, naš jezik i lepotu Paragvaja. I to je ono što me najviše raduje kada gledam sa strane.“
Forbsovo priznanje ne prekida taj proces, već ga prati. U stvari, njen pogled je već usmeren ka budućnosti. „Pre godinu dana počela sam da radim na novom projektu u Paragvaju. Biće to dugometražni dokumentarni film koji me veoma uzbuđuje, jer su priča i moja junakinja izuzetno lepe u svakom smislu.“
I u tom opisu ponovo se pojavljuje osa koja prožima njen rad: identitet i sećanje. „To je priča koja se povezuje sa identitetom paragvajske žene, njenom snagom, složenošću i sposobnošću da izdrži, da se menja i da voli uprkos svemu. To je takođe sećanje i živa istorija Paragvaja.“
Prevod i skraćenja članka: Dva Juga
Izvor: Ultima Hora
